Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas'', 5.1.2024.
Srećna vam Nova, ukoliko nije nepristojno pri ovoj kalendarskoj nesuglasici: nemamo, naime, baš konsenzus oko toga koja je to godina. 1996? Ili 1984, ona Orvelova?
Optimisti se uzdaju da je dvehiljadita (bolje kasniti dvadeset četiri godine nego zauvek), dok su obožavaoci Nestorovića saglasni s kompletnom njegovom veleproizvodnjom seriva, pa tako i onom da fali hiljadu godina istorije.
A tu je i mogućnost da nova godina uopšte nije došla, nego se stara lažno predstavlja i tera dalje isto.
Kad ga ovdašnje prilike naročito razgale (time što ga razvale), moj drugar iz benda ima običaj da kaže kako u našoj zemlji ima više različitih mišljenja nego stanovnika.
Mogućnost udruživanja samim tim je neuporedivo verovatnija onima koji odluče da ne misle; ostali će morati da se privole da se privale već nekom jezgru i dogovore makar oko osnovnih zajedničkih vrednosti.
Osim što se misli ili previše ili nimalo, dodatna otežavajuća okolnost je što mnogi samo misle da misle, ne primećujući da zapravo papagajišu opšta mesta koja su ciljano instalirana kao „narodna zapažanja”.
Dijalog je zato najčešće osuđen da bude mrtvorođenče, pa vredi slaviti kad god makar promrda.
Počnimo godinu, koja god bila, jednom takvom slikom, da nas ne bije još i maler kad već imamo orne žandarme.
Kao što znate, ona hrabra pobunjena omladina se, nakon nekoliko konkretnih akcija s konkretnim zahtevima, osmelila na blokadu od čitava 24 sata.
I pride pozvali sve građane i građanke da ih u tome podrže.
Dakako, svako makar malo nagnut ka realizmu zna da u Srbalja ne samo što više nema duha iz 1815, nego ni onog iz 1996 – ali baš zato, i utoliko više, ovaj entuzijazam malaca dirljivo je veličanstven.
Bio sam tamo tokom dana, pomogao oko jedne tribine, skoknuo na koncert benda Dram (jer sam najavljen kao gost) i obećao da ću se odande vratiti i ostati čitave noći uz njih.
Ako će se oni mrznuti da bi se zemlja otkravila, najmanje što mogu je da ih podržim prisustvom.
I vaistinu, vratim se posle svirke; red šatora s obe strane ulice i budni što stražare uz kafu; jedan sat je iza ponoći.
Elem, među prisutnima su i tri momka koja, bar deluje, idu od jedne do druge grupice i sprovode nekakvu ličnu anketu.
Kad su došli do mene, u razgovoru se ispostavilo da zapravo nisu iz ekipe što blokira.
I sad, stilska figura kontrast: nije sve u podelama, ponešto je u razlikama koje su suštinske.
Momci imaju po dvadeset, dvadeset i neku sitnu, i dok ovi njihovi vršnjaci i vršnjakinje provode noć na otvorenom, što se kaže na ladnom betonu, iz dubokih uverenja boreći se za zemlju koja bi bila bolja ne samo za njih no za svakoga (osim za hulje odonud zakona) – oni su pak naleteli vraćajući se pripiti s neke žurke da malo… pa, podje*avaju, otprilike.
Mada nisu nimalo agresivni ni „ubačeni elementi”, zaista ni nepristojni, ne, stvarno samo ćaskaju – i to mahom jedan od njih, dok ga druga dvojica podgovaraju da se napokon ide dalje – i stvarno samo misle da to tu nema nikakvog smisla ni svrhe.
Da bi se obrazložio, taj najpričljiviji kompiluje sve novopodmetnute mitove, ali toga nije svestan: kaže da podjednako ne voli ni Pink ni N1, no sve što govori u slovo je narativ s Pinka.
Tu su hitovi kalibra „eto radio sam u dostavi, a stalno neki protesti, ne mogu da prođem”; ti mu onda strpljivo objasniš da vlast drži čitave ulice raskopane godinama; „Da, ali bar nešto grade”; nacrtaš mu sve o nameštanju tendera, Vesićevim lego-momentima, mutljevinama; ne ubediš ga.
Citira ideju Vuka Kostića da između nas i Hrvata treba da se digne zid; strpljivo mu objasniš da većina nas i većina njih nije ni za kakve za sukobe; ne ubediš ga.
Ustvrdi da je svejedno ko je vlast jer su svi isti; objasniš mu u čemu tačno nisu; ne ubediš ga.
Pita me je li u redu što onaj balijski snajperista dolazi ovde; kažeš mu da je Feđa Štukan to taman koliko bi i on bio, da je imao te godine koje ima sad onih godina kad su klince skupljali po kafićima i bacali na ratište, te da je Feđina knjiga nešto najantiratnije što bi mogao da pročita; ne ubediš ga.
Kako je prošao deo o Rusiji/Ukrajini i o Srebrenici, pogađate; mada je bio iznenađen u delu gde smatram Orića ratnim zločincem, nije mu se dopalo što smatram i Mladića.
Ukratko: naporno za živce, vrlo verovatno i uzaludno.
ALI: razgovaralo se. Slušali smo se bez međusobnog prekidanja.
Uvažavali se kao sagovornici, bez ijedne lične uvrede. Rukovali se na kraju.
Slika koja kaže: da, to može. Mršava nada, koja će se svakako teško podgojiti – ali će sasvim izvesno lipsati ako nemamo strpljenja da je pothranjujemo kad god i gde god imamo ovakve prilike.
