Piše: Svetislav Basara
Tako je to u Srbiji: posle perioda buke, besa, k-rčenja, penušanja i pičvajza, nastupaju periodi letargije, lizanja rana i pretakanja iz šupljeg u prazno. Upravo smo usred jednog takvog perioda. Čak je i Ljilja Smajlovićka zapala u neku tihu (minus?) fazu, sledstveno i njenu serijsku odbranu „Bosančuga“ i njihovog prava da glasaju u Srbiji valja gledati samo kao još jedan u nizu (neuspelih) pokušaja da se preko reda uvuče u Visoko Dupe i da otuda izađe kao glodurka Politike ili ambasadorka u jednoj prijateljskoj velikoj sili. Koja - uprkos tome što je Ljilja zvezda RT Balkana - nije matuška Rosija. To je njen davnašnji vlažni san.
Pustimo mi Ljilju da sanja šta hoće, a da joj se događa šta može, a mi se vratimo svom poslu, tj. kuhinjskoj političkoj filozofiji i nacionalnoj kliničkoj psihologiji. U našoj prekjučerašnjoj kolumni sam napisao „da je carstvije Vučićevo samo razotkrilo da u Srbiji - čast retkim i kratkotrajnim alternativnim psihologijama - druge psihologije nikad nije bilo“. Quod scripsi scripsi.
Kada nastupi neko sledeće carstvije - a ka’ će nastupiti, ne zna se - pomenuta psihologija se neće promeniti, rekao bih, štaviše, da će pogoršati. Sad će udružene drkadžije Euromahala i Krugova Dvojke unisono graknuti: „Ranije si hteo da menjaš narod (uzgred, nije to bilo loša ideja), a sad odlaziš korak dalje i hoćeš da menjaš narodnu psihologiju.“
Drkadžije mogu mirno spavati, ne pada mi to na pamet, sve da mi dobra vila pokloni čarobni štapić. Ne bih menjao ni narod ni psihologiju; samo bih propisao kodeks javnog govora i striktno primenio zakon. Sad će iste one drkadžije da zagraje: „Bravo, majstore, svaka ti je ka vladičina, to smo hteli da čujemo“, u šta ne sumnjam, ali između „čuti“ i postupiti prema kodeksu i primene zakona zjapi duboka provalija koju je malo ko u Srbiji spreman da preskoči.
Kako je to Dubravka Stojanović lepo postavila u ovonedeljnom intervjuu za Nedeljnik, problem je u podsistemu, nazovimo ga tako, koji legalizuje najniže instinkte i strasti - uglavnom verbalno, ali bilo je čiji izlivi u većini slučajeva i nisu krivična, možda ni prekršajna dela, ali koji sistematski psihotizuju javnost.
Namerno ne kažem „narod“, jer je „narod“ jedna od reči koja bi u napred pomenutom kodeksu bila nedozvoljena. U političkom životu. U ostalim domenima života i rada „narod“ bi ostao u opticaju. Pa ne ide, brate, da Bećkoviću oduzmemo narod i da mu otimamo ljeb iz usta. Malo zajebancije nije naodmet, zar ne?
Reč „nacija“ bi bila dozvoljena. Čini se na prvi pogled da je to isto, da je u pitanju samo prevod reči „narod“ na kuhinjski latinski. Ali nije. U latinskom je „populus“ jedno, a „vulgus“ nešto drugo, iako koegzistiraju unutar iste etnije.
A razlika je sledeća: populus/nacija je politički osvešćena zajednica slobodnih građana, jedinstvena u različitostima, vulgus/narod je skup (po mogućnosti što veći) individua nejedinstvenih po svemu, osim po deklarativnoj privrženosti jednom totemu, koji varira od socijalističkog samoupravljanja do srpskog sveta.
