Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Skromni sam biograf Proroka i imam nameru da ostanem pribran pred dugim putovanjem i velikim skokom. Uzeo sam taj posao sebi kao zaludni opit u zlom dobu, pred biografijom koja je neopisiva.
Ne ljutite se na mene ako kažem da smo stoka. Nije uvredljivo, taj svet je daleko bolji od nas. Stvorenja sa kojima nas jednačim božija su marva bez mnogo praktičnog uma, jer se pokazalo da im to i ne treba. Onaj koji je nameran da skoči daleko u vreme, ima pameti manje od svih, zato i vodi. On opstaje na našem podaništvu.
Naš Prorok nije rođen, on tek onako jedva da liči na čoveka, jer je uzeo sebi neki nedovršeni oblik da mu služi za postojanje među onima koje vodi. On je nastao nepoznatim putem od zlatne zvezdane prašine Tvorca, i ima u sebi sve što je suvišno svima.
Ono što nama ne treba mi i nemamo. Optužuju ga za ružnoću, razne gadosti; krivokletstvo, bratstvo sa ukoljicama i lupežima, nedostojnost, zločine, velike pljačke i prevare. Prezir i mržnju, laž kao pričešće pred nečastivim. Još ga niko nije zatekao u istini. On jeste nesavršen, podao i nakazan, ali su to samo neporecivi dokazi skromnosti.
Đavolova iskušenja su postavljena pred njim, pa je on sva ovozemaljska dobra odbio kao udar na njegovu dobrohotnost, nevinu dušu fizičku gracioznost i plemenitost sa kojom se ništa ne može meriti. Njegova pojavnost je samo privid. Sa sobom se može upoređivati jedino on, i jedino on zna za visine koje marva, da oprostite ne može da nasluti. Marva rogata je divan sklop reči, poruka ljubavi i mira. Ta su stvorenja cvet srpskog sveta.
Ne optužujte ga da se prečesto javlja, da neprekidno govori, da skuplja penu u uglovima usana. Da se hvali i postavlja sebe u centar stvari, da nas mrzi i prezire. To on samo isprobava našu odanost, jer ništa ne može da se meri sa blagoslovom koju ta poniznost pruža. To je estetika moći.
Imamo samo jedan život. Šta će nam i to ako ga ne poklonimo njemu kao zavet njegovoj večnosti. Iovako ovaj koji živimo nije ni za k. Setite sa majora Gavrilovića i darujte sve vreme koja vam je ostalo Proroku. Vrhovna komanda vas je izbrisala sa spiska! Na spiskovima su jedino oni kojih nema. Ne pokušavajte da oslobađate Beograd, ne idite golim prsima na žandare koji bi vas smoždili za jedan njegov osmeh. Ne rušite državu, to je platforma odakle će on izvesti veliki skok. Obraz Beograda ima da bude svetao.
Šta znače naši životi izvan njegove večnosti? Znate li bez njegovih uputa ko ste i odakle dolazite, gde se nalazite, gde idete i šta je uopšte cilj vašeg postojanja? Pa naravno da ne znate, niti je vaše da se time bavite.
Mislite li da možete da ne glasate za njega? Ako nema dovoljno marve ovde, on doveze bratska grla preko Drine. Zašto ih dovodi? Bio sam uveren da bar to znate. Ali evo razloga: da bi se oplemenio rod, da se dovede bolja, jača dinarska sorta bikova, muflona, nerasta i mošusnih govečeta, sirova i otporna stoka sa čistim srpskim genomom. Moravska i šumadijska sorta su davno degenerisane i nisu ni za krivog stojka.
No, jeste li ga videli pre neki dan. Dva sata i nešto duže je govorio o svom velikom skoku. Zalet je opšti, svi se držimo za ruke ogromna rupa zjapi pred nama, njegov čarobni osmeh nas hrabri i podstiče i mi svi idemo u pizdu materinu! Nikakvo masovno žrtvovanje ne može da nas spreči. Ako treba ima svi da izginemo, ali preživeli će imati još mnogo prilika. Skakač pred nama je od neba izabrani jurodivi despot koji ne zna gde ide, ali ide pouzdano i bezbrižno u naš slobodni pad.
I evo nas u probi da preskočimo vreme. Mi smo već zakasnili da pođemo ranije, noge su nam u glibu, nema daha u potrošenim plućima. Vidik zamućen, nemamo snage niti znamo gde padamo kad ripimo u dalj. Hoćemo li na stene ili u mulj? Medenice zvone, ali mukanje je utihnulo. Ko preskoči dobro je, ko ne može – a ne može niko – skočiće unatrag, kroz prošlo vreme, kao Dorijan Grej koji sanjari o neprolaznoj mladosti.
Ne bojte se ako ne uspe prvi skok. Postoji i troskok, način savladavanja prostora za razobadanu stoku ili marvu u stampedu. Ali to neće biti dozvoljeno. Jake snage reda čuvaće državu od puča koji može da pokuša i stoka unutar države.
Sva divna stvorenja koja su ostala bez snage i volje, slušala su govor o skoku. Čitav kanalizacioni sistem kroz više od 48 cevi je prenosio besedu u celosti i svi smo gledali samo jednu sliku. Bićima koja godinama slušaju samo takve stvari svojstveno je da otupe, ne shvate ništa i da odmah zaborave.
Nacionalni kanali su čudesni pronalazak za opštenje među ljudima. Stvor nimalo običan, izrazito gadan, rasplinuo sa na više desetina delova ne bi li popunio sve te crvotočine u vremenu i prostoru kroz koje prolazi njegov glas. Došao je svuda, u isto vreme kod svih.
Mene, kao dobrovoljnog tumača njegovog velikog vremena, nepojamnih skokova i letova zbunila je samo jedna stvar: šta ima da se radi kad ostvarimo sve ciljeve. Šta dolazi posle. Šta će biti sa našim kožama?
Zbog koža i rogova počinjem da sumnjam. U šta? Kad bih to znao ne bih ni sumnjao. Zbunjivalo me veliko putovanje kroz hodnike vremena, skokovi u tamu, misterije podzemlja i šta sve teče ispod nas. Sve dok sasvim slučajno nisam otkrio tajnu seoba koja vodi stoku kroz kanale, prokope i tunele. I to gledajući Zorana Radmilovića kao Radovana III. Eto rešenja i glasa koji koji nam je bio toliko potreban! Radovan govori kao da se juče ponovo razbudio u Srbiji i odmah naslutio gde smo krenuli i šta postaje od nas:
„Ja predlažem da rudnike ne kopamo onako na dole, nego ovako, vodoravno. Pa kad ništa ne pronađemo kao što nećemo ni pronači, onda tu napravimo metro. U suprotnom prvacu o istom trošku pustimo kanalizaciju. Pa idu govna tamo a mi ovamo i mi sa njima nerazdvojni u mimohodu.“
