Piše: Svetislav Basara
Kad se uortače Srpska pravoslavna crkva, Matica srpska i Narodna biblioteka Srbije - koja se pukom omaškom ne zove „srpska narodna biblioteka“ - i kad organizuju naučni skup na temu „Srpski identitet, srpski jezik i Zakon o rodnoj ravnopravnosti jezika“, pa kad skup otvori Nj. s. Porfirije, to mora biti praznik vejanja ovejane suštine i mlaćenja prazne slame.
Ranijih godina sam mnogim nacionalnim identitetlijama - uključujući JexS-a Tadića - skretao pažnju na (potencijalno) vrlo opasno uvođenje u opticaj apsurdnog pojma „nacionalni identitet“. Budući da pomenuta gospoda - čast retkim izuzecima - uglavnom misle dupetima, da bih im objasnio stvar, napisao sam da je nacionalni identitet moguć isto koliko i nacionalno dupe. Ili čak i manje. Nacionalno dupe bi se još moglo i napraviti masovnim hirurškim zahvatom povezivanja svih srpskih debelih creva u jedan saborni rectum.
Sa identitetom to tako ne ide. To je nešto krajnje lično, duboko unutarnje, nešto što u potpunosti ima samo Gospod Bog, dočim se sva ostala stvorenja - koja nemaju sopstveno bitije - moraju dobro pomučiti da ga (delimično) steknu.
Pozdravnu besedu je, kako i priliči, održao Porfirije. Evo šta je, između ostalog, rekao: „To je značajan pokazatelj da srpska kultura nije podeljena, niti treba da bude shizofrena, a nije ni unisona, ne diriguje joj jedan protopsalt (prvopojac, prim. prevodioca), jedan dirigent, politički komesar, jedan centar, nego se slobodno razvija“.
A šta je to „to“ u kome leži? To što su skup organizovali SPC, MS i NBS. Valjda je svima jasno.
Dotle je sve med i mleko. Ali Porfirije u nastavku zbori sledeće: „Kultura zaista ne treba“ (dobro da ga nije čuo Mao Cedung) „da cepa društvo i da pravi tolike nedoumice u društvu“, što u prevodu sa slavjanosrebskog na kolokvijalni srpski znači da u kulturi ne bi smelo da bude stratifikacije, to jest razlučivanja vrhunskih dela od nacionalističkog đubreta i da bi - budući da su braća Srbi - Novica Tadić, recimo, i Baja Mali Knindža trebalo da se uvate u kozaračko kolo i uture prste u bratska dupeta.
Naravno, čitav taj skup je bio smišljen kao još jedna bitka u krstaškom ratu protiv Zakona o rodnoj ravnopravnosti jezika, koji je, iz nejasnih razloga, trn u svjatejšem oku i očima učesnika skupa, listom naučnika koji iscrtavaju granice srpskog jezika i srpske književnosti.
Kad smo već kod kulture, pogledajmo kako stoji stvar sa famoznom kulturom sećanja. Evo, recimo, šta je preko Tvitera (ili neke druge društvene mreže) uoči protesta upriličenih na dan ubistva Olivera Ivanovuća izjavila nova zvezda na pretpolitičkom nebu Srbije Miki Aleksić. U Srbiji je, tvituje Miki, nasilje počelo 2018, na dan streljanja Olivera Ivanovića.
Koje se najverovatnije ne bi ni dogodilo da su blagovremeno organizovani protesti protiv serije pokušaja ubistva Vuka Draškovića i ubistava Ivana Stambolića i Zorana Đinđića.
