Draža Petrović, kolumna za portal N1
Redakcija NIN-a rešila je da se odmetne u hajduke, ali njima je mnogo manje teško nego redakciji Informera. Redakcija Informera, ako niste znali, morala je pre nekoliko meseci da se sa Terazija odmetne čak u Kumodrašku ulicu jer u Kumodraškoj ulici ima manje ljudi koji bi glavnog urednika Informera šutirali u podleđni deo tela, nego što ih ima na Terazijama, gde se jedanput dogodio takav nemili događaj, kada im je tamo bila smeštena redakcija
Neka besna feministkinja šutnula je glavnog urednika Informera u pomenuti deo tela pa je njemu od posledica tog šuta došlo iz du*eta u glavu da se pod hitno treba evakuisati sa Terazija u neke pasivnije krajeve gde nema onih koji na slučajan susret sa vlasnikom Informera reaguju tako što počinju da ga jure u nameri da ga stignu.
Čovek samom pojavom, neponovljivim likom i veličanstvenim delom tako utiče na ljude, pa se sa celom redakcijom evakuisao u Kumodrašku, gde nema mnogo slučajnih prolaznika kojima takva pojava ide kako na centralni tako i na periferni nervni sistem. I kad ga vide, tamo u Kumodraškoj, pomisle da je u pitanju Jeti, snežni čovek sa Himalaja, a ne on. Pa je bezbedan.
Tako da sem redakciju NIN-a treba podržati i redakciju Informera koja u potpunoj medijskoj senci pati i strada na periferiji grada zato što im je vlasnik visoko kotiran na Forbsovoj listi najiritantnijih mikroorganizama zlatnog doba. Pa je bilo rizično da ostanu u centru grada te svaki dan moraju da šipče do Kumodraške.
Ali nije baš da vlasnika Informera baš niko ne može da vidi očima a i kad ga vidi dobije unutrašnji poriv da ga pojuri. Među retkim ljudima koji više cene jednog vlasnika Informera nego celu redakciju NIN-a i sve ostale redakcije – od N1 do Nove – nalazi se naravno predsednik Vučič koji je u novogodišnjem intervju Televiziji Prva istakao da je Dragan J. Vučićević njegov omiljeni novinar koji mu se odavno uvukao tamo gde treba – pod kožu.
„Ne možete da pobedite tu energiju ljudi kao što je Vučko iz Informera. Vučko je sam svoj majstor, čovek je 12 sati na svojoj televiziji. Ima energiju, bori se, radi...“, rekao je predsednik, kome je takođe izgleda tokom tog intervjua došlo iz du*eta u glavu, pa se setio vlasnika Informera koji ordinira na toj geostrateškoj liniji od tačke D do tačke G. A predsednik ceni samo novinare kojih se seti kada mu dođe iz D u G.
Iz toga vam je jasno zašto je u Srbiji od 2012. godine naovamo likvidirana većina normalnih medija, B92 pregažen, Studio B otišao u večna lovišta, RTS preminuo posle duže i teške bolesti, a redakcija NIN-a rešila da se u skoro punom sastavu evakuiše na neko lepše, na neko bolje mesto.
Otkaz skoro kompletne redakcije NIN-a desio se nekih petnaestak godina pošto se desio jedan istovetan slučaj koji je itekako uticao na ovo što se sada dešava – pola “redakcije” Srpske radikalne stranke dalo je otkaz Srpskoj radikalnoj stranci i odmetnulo se u Srpsku naprednu stranku.
Poslednji koji se odlučio da pređe bio je tadašnji generalni sekretar SRS, neki Aleksandar Vučić, koji se 15. septembra 2008. godine najpre pojavio ispred Skupštine grada Beograda i novinarima plačnim glasom rekao da se povlači iz političkog života.
„Prethodnih nekoliko dana ćutao sam, nadajući se da može biti postignut dogovor dve struje u Srpskoj radikalnoj stranci. Ali, zbog stanja u SRS-u podnosim ostavku na sve funkcije u stranci i povući ću se iz javnog života“, rekao je Vučić, primetno na ivici suza.
Novinari su ga još pitali: Od čega ćete sada da živite?
“Od čega ću sada živeti? Ja imam svoju profesiju, ali možda ću se baviti neki poslovima poput berzanskih ili ću pomagati bratu u vođenju firme. Uglavom, ne brinite za moju egzistenciju” – objasnio je Vučić tada i to je bila istorijska šansa Srbije – da se Vučić zaista povukao iz poltičkog života i posvetio berzanskim poslovima ili počeo da pomaže bratu oko vođenja firme – Srbija bi danas bila mnogo srećnija zemlja.
Međutim, ispostavilo se da su na berzi zaključali vrata kada su videli Vučića na ulazu a naknadno se ispostavilo da Vučićev brat nema firmu nego je neko registrovao firmu na bratovljevu ukradenu ličnu kartu, što Vučić u tom momentu nije znao, pa je već nekoliko dana kasnije, te 2008. godine, Vučić rešio da nastavi da se bavi politikom uz Tomu Grobara, što je bio simbolički početak totalnog ukopavanja svega normalnog Srbiji, pa tako i medija.
Informisanje je postalo informerisanje – omiljeni novinari su postali samo oni novinari koji predsedniku dođu iz tačke D u tačku G – te je srpska medijska scena postala takva da liči na osvetu mediokriteta. Svakonedeljne intervjue sa predsednikom pravi đak generacije Osnovne škole “Sava Kerković” iz Ljiga, Jovana Jeremić, u jutarnjem programu koji nekim danima liči na Sodomu, u drugim na Gomoru, omiljeni predsednikov dnevni list je Informer koji je to zasluženo mesto dobio kada je pre 10 godina preko cele naslovne strane objavio da predsednik ima mu*da i Srbi mu to nikada neće oprostiti.
Srpsko novinarstvo postalo je poligon za vežbanje takozvanog rektalnog alpinizma i tu svakako nema mesta za NIN, ima mesta samo za NINformer. I cela Srbija će se pretvoriti u to ako se već nije pretvorila. Bez obzira što građani NINformere jure po ulicama oduševljeni njihovim izveštavanjem pa ovi moraju da se evakuišu na periferiju, jer ovde odavno nije bitno da se svidite građanima, bitno je samo da se svidite Njemu. Pa ako vas on seti na Dan bezbednosti, kad mu dođe iz D u G, seti se, ako ne nikom ništa.
