Boris Dežulović, kolumna za tjednik ''Novosti''
Svake subote i nedelje tačno u podne Zagreb trgne pucanj drevnog gričkog topa sa kule Lotrščak, označavajući početak živopisne ceremonije Velike smene straže, kada se dvadeset šestoro stasitih vojnika Počasno-zaštitne bojne u kićenim crvenim velikaškim uniformama iz vremena banske Hrvatske uz paradni korak svečano postrojava pred palačama Vlade i Sabora Republike Hrvatske na gornjogradskom Trgu svetog Marka.
Parade i smene gradske straže stara je tradicija mnogih gradova Zapadne i Srednje Evrope, pa ni Zagreb nije izuzetak. Drevni običaj postrojavanja popularnih zagrebačkih „crvenih mundira“ korenje vuče u dubokoj prošlosti, iz vremena prvog predsednika Franje Tuđmana, a prvi pisani spomen Velike smene kao „Počasne Predsjednikove straže“ datira od četvrtka 30. maja 1991., kada novinska agencija HINA javlja da su „prvoj smjeni straže uz deset naredbi, te zvukove fanfara i bubnjeva, nakon završetka svečane saborske sjednice prisustvovali članovi hrvatskog vrhovništva s dr. Tuđmanom na čelu, zastupnici i njihovi gosti, te brojni okupljeni građani“.
Ne samo da je istoričarima tako veoma dobro poznato od kada tačno taj običaj datira, nego znamo i da su „odore Počasne Predsjednikove straže, sašivene u zagrebačkom NIK-u, kreirale poznata kostimografkinja Ika Škomrlj, te Denisa Medvedec i Latica Ivanišević“, i da je „glazbu za paradni korak straže skladao Igor Kuljerić, a koreografiju napravio proslavljeni hrvatski baletni koreograf Milko Šparemblek“.
Tradicionalna, vekovna smena straže Počasne bojne na Markovom trgu – jedan od identitetskih znakova mitelevropske Hrvatske, ponos Zagreba i jedna od atraktivnijih gradskih turističkih atrakcija – stara je, ukratko, jedva tridesetak godina, nastala dekretom jednog hirovitog operetnog diktatora i osmišljena u pozorišnom baletnom studiju. Čak i Milica Đurđević Stamenkovski, popularna Milica Zavetnica – mlada predsednica srpskih Zavetnika i nova nada otadžbinske politike – starija je od te prastare hrvatske tradicije! I sama hrvatska država, celih pet godina mlađa od kapitena sopstvenog fudbalskog tima, starija je od istorijske Velike smene straže na Markovom trgu: onda znate koliko je smešna ta kretenska hrvatska tradicija.
Sve ovo pričam vam kao uvod u vest od prošlog petka 19. januara, kada su u gradovima i selima diljem Srbije i Republike Srpske hiljade mladića i poneka devojka, sve uz blagoslove seoskih popova i gradskih episkopa, te aplauze gradonačelnika, sekretara, ministara i visokih izaslanika, i ovaj put na Bogojavljenje skočili u hladnu vodu – reku, potok, bazen ili fontanu, daj šta daš – ispoštovavši vekovni srpski običaj plivanja za osveštani drveni ili ledeni krst, i prestižnu titulu pobednika, odnosno jednogodišnjeg „čuvara Časnog krsta“.
I da biste bolje razumeli kad su srpske novine, portali, televizije i ostali istorijski izvori ponosno dodali da su ovogodišnje plivačke utrke za Časni krst prve nakon što je Nacionalni komitet za nematerijalno kulturno nasleđe pri Ministarstvu kulture pre dve-tri nedelje tu vekovnu srpsku pravoslavnu tradiciju upisao u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Plivanje za Bogojavljenski krst upisano je tako u srpsko kulturno nasleđe, zajedno sa saračkim i ćurčijskim zanatom, negotinskim vezom „štampujitom“, tamburicom samicom i mavanjem kumbare, šta god to bilo – navodno paljenje obrednih vatri za Bele poklade – našavši se tako među šezdeset tri dosad registrovana stara narodna običaja, tradicije i manifestacije, poput pirotskog ćilimarstva, malog kola, gusli, šljivovice, groktalice, Dragačevskog sabora trubača, Đurđevdana, krsne slave, dvopređnog pletenja vunenih čarapa ili „drugaričenja“, drevnog običaja dečijeg kumstva i bratimljenja na Pobusani, odnosno Kumačin ponedeljak.
Za ćurčijski zanat, malo kolo, dvopređno pletenje, mavanje kumbare, groktalicu ili drugaričenje znamo da su stari vekovima, ali koliko je staro plivanje za Časni krst? Od dragocene pomoći biće nam eksperti iz Komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe, koji u obrazloženju upisa te prastare tradicije kažu da „običaj plivanja za krst na praznik Bogojavljenja, kojim se obeležava dan Hristovog krštenja, obuhvata plivanje u otvorenim vodama, najčešće u rekama, kako bi se doplivalo do krsta koji se nalazi na udaljenosti od trideset tri metra, što simbolizuje godine Hristovog života“. A gde je taj lepi običaj prvi put zabeležen? „Prisutan je na teritoriji cele Srbije“, kažu onda eksperti iz Ministarstva kulture, „a evidentiran i identifikovan u Čačku“.
Odlično, idemo dakle po odgovor u Čačak, na Gradsku plažu uz obalu Zapadne Morave, gde je – čitamo u vanredno dobro očuvanim novinama od prošle subote – „među dve stotine hrabrih takmičara, koji su devetnaestu godinu zaredom učestvovali u plivanju za Časni krst, pobedio osamnaestogodišnji Jovan Kecotić, poručivši da je ‘na ovaj način želeo da da svoj doprinos očuvanju srpskog običaja i tradicije'“.
Čekaj malo, reći ćete vi, šta ste rekli, koliko?
- Dve stotine takmičara. Najviše u istoriji.
Ne to, nego ono posle: koliko godina?
- Jovan? Osamnaest, sunce dedino, najmlađi u istoriji.
Ma ne Jovan, nego ta istorija: koliko godina ste rekli da se održava utrka, od kada se tačno u Čačku pliva za Časni krst?
-Ah, to. Odvajkada.
Dobro, ali koliko godina je to „odvajkada“?
- Dvtns.
Koliko??
- Dvtns.
Ne čujem!?
- Devetnaest. „Devetnaestu godinu zaredom“, lepo piše.
Devetnaest godina! Celih devetnaest godina, sunce ti jebem zubato bogojavljensko – ne, ne, ja se izvinjavam – niti dve decenije stara je vekovna srpska tradicija plivanja za Časni krst! Slobodan Milošević već je četiri godine bio u haškom zatvoru, a Boris Tadić predsednik Srbije kad su hrabri Čačani 2005. prvi put skočili u hladnu Moravu: ovogodišnji čuvar krsta, recimo, osamnaestogodišnji Jovan – najmlađi pobednik čačanskih bogojavljenskih utrka svih vremena – samo je godinu dana mlađi od „tradicije“ kojoj je „želeo da da svoj doprinos“! I sama Republika Srbija, najmlađa od svih evropskih država – nastala koliko juče, bekstvom Crne Gore iz zajedničke federacije – jedva je godinu i po mlađa od sopstvenog prastarog, slavnog i pravoslavnog običaja: onda znate koliko je smešna ta kretenska tradicija, od koje su stariji čak i tramvaji Beogradskog gradskog saobraćaja.
Ili, ako vam je tako lakše – dobro, teže – i neću više: izmišljena pseudotradicionalna turistička parada Tuđmanovih baletana na Markovom trgu bezmalo je petnaest godina starija od prastarog srpskog običaja plivanja za Časni krst! Od te vekovne manifestacije, uostalom, starije je devedeset odsto svih njenih ovogodišnjih učesnika, a nijedan od njih nije se još ni rodio kad su hrvatski vitezovi iz Počasne Predsjednikove straže marširali drevnim Zagrebom, ledivši krv u žilama radoznalih prolaznika i turista.
Šta bi rekao Miroslav Krleža, sačuvaj me Bože hrvatske junačke tradicije i srpskog kulturnog nasleđa.
Toliko o narodnim običajima i vekovnim tradicijama Hrvata i Srba, toliko o njihovim smešnim državicama, koje grozničavo pišu svoje nove povijesti i istorije. Hrvati tako turistima ponosno pokazuju „stoljetnu“ smenu straže i objašnjavaju kako je bila zabranjena za vreme nenarodne vlasti – prećutkujući da je ta nenarodna vlast bila predsednički mandat Stipe Mesića pre samo petnaestak godina – pa čak i tradicionalne „večite derbije“ Hajduka i Dinama, recimo, uporno broje i računaju tek od 1991., veličanstveno prenebregujući činjenicu da su potpuno ista ta dva kluba pod potpuno istim imenima igrala gotovo pola veka pre hrvatske države.
A nakon što je u srpsko nasleđe zvanično upisana veličanstvena, devetnaest godina stara tradicija plivanja za Časni krst – neodržavana i zabranjena, shvatili ste, samo u vreme komunizma, od nultog do dvadeset prvog veka – nema baš nikakvog razloga da se na sledećoj sesiji Ministarstva kulture u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa ne upiše, recimo, i živopisni drevni običaj vožnje električnim tramvajem, koji se i danas gaji u nekim delovima Beograda. Ili, štajaznam, Zvezde Granda na TV Pinku, navodno starije čak i od plivanja za Bogojavljenski krst, prema nekim istoričarima prvi put organizovane pre punih dvadeset godina.
Ili – kad smo već kod Pinka i Bogojavljenja – lep običaj predsednika Aleksandra Vučića da se u zoru bogojavlja naciji gostujući na TV Pink kod Jovane Jeremić.
Bolje, razumeli ste, da crkne Srbija nego običaji.
