Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Novine načelno i treba i moraju da razgovaraju sa svima, čak i sa onima s kojima pristojno čeljade ne bi selo ni u isti voz, a pogotovo ne u isti vagon, sa ili bez presedanja. Jer bi mu svakako preselo.
Ali, što se čeljadetu može, novinama se ne može, pa one razgovaraju i sa ratnim i mirnodopskim zločincima, i sa opasnim manijacima i sa raznim drugim ljudskim sramotama, samo ukoliko su ta bića iz nekog razloga važna za njihove čitaoce, a važna su ako imaju moć da o njihovim životima odlučuju i na bilo koji način utiču na njih.
Recimo, ako si predsednik države, svakako si važan, ko god i šta god da si inače. Ako si uz to još i predsednik i posednik manje-više svega ostalog u državi, utoliko si značajniji.
Svako bi, zar ne, hteo da čuje šta o čemu i kome misliš, čak i ako inače po ceo dan javno misliš o svemu i svima na svim nacionalnim i lokalnim frekvencijama, i ako se od tvog glasa i lika ne može pobeći ni u frižider (za šta si sam rado pružio dokaze).
Gledano tako, nema ničega čudnog ni zazornog u tome da NIN objavi intervju sa Aleksadrom Vučićem. Zapravo, to je nešto što bi trebalo da se dešava krajem svake godine: pretresanje stanja nacije u nesmiljenom, ali fer duelu između izabranog državnika i uglednog urednika.
Tako se to otprilike i dešavalo ranije, pošto su i pre Vučića neki ljudi bili predsednici Srbije i predsednici njene vlade. Nije NIN-ova nego je Vučićeva zasluga i odluka što tako više nije, jer je tokom njegove vladavine Srbija, sve sa njenim medijima, podeljena na one sa kojih nam Vučić drži vakele, i na one, mnogo malobrojnije, protiv kojih drži vakele. Gde je NIN u toj podeli (i Danas i Vreme i N1 i Nova… ima li još neko?), dobro je poznato.
Šta onda da radi pošten urednik ako njegove novine misterioznim sticajem okolnosti dobiju priliku da javno porazgovaraju s Vučićem onako kako se inače razgovara s normalnim predsednikom, ali ne i s njim?
Najpre, „misteriozan sticaj okolnosti“ svodi se na to da je nova vlasnica drevnog nedeljnika ponudila uredništvu tu mogućnost, što je zaista bizarno: ne obezbeđuju vlasnici novinama sagovornike, nego to rade urednici i novinari.
Ali to, rekosmo, važi u normalnim zemljama s normalnim predsednicima, a ova zemlja liči na takvu manje nego što Danska liči na Čad.
U okolnostima u kojima se našao, NIN je, rekao bih, dobio „ponudu koja se ne odbija“. Ne zato što je tako povoljna nego zato što je tako… neodbijiva. I iz nje se potrudio da izvuče maksimum i da se ne obruka, što mu niko ne bi smeo ni mogao zameriti.
Da li je NIN iz Vučića izvukao nešto važno i vredno?
Nije, ali to nije novinarska krivica, jer da biste iz nekoga nešto izvukli, to prethodno treba da postoji u njemu.
Bio je nabusit, lažljiv, hvalisav i prazan, a takav je uvek i sigurno se neće menjati, odavno je prestar za rokenrol.
Zapravo, ne baš uvek: kad je u opoziciji, onda nije nabusit nego je plačevan i samosažaljiv, daveći i moreći svet pasivno-agresivnim nastupom nekog kome se čini ogromna nepravda i kom se ne dozvoljava da bilo šta kaže, čak i kada žlabra bez prestanka.
U to divno vreme, sećam se, nekoliko puta mi je nuđeno da mu budem sagovornik.
Uvek sam odbijao bez premišljanja jer te-ve studio je zagušljiv prostor, mnogo tešnji od voza, koji takođe s njim ne bih delio. Jedini delimičan izuzetak bio je oproštajni „Kulturni nokaut“, zato što su tamo sagovornici snimani zasebno, a onda bi Maja Uzelac pametno izogovarala svakome šta je onaj drugi rekao, pa bi iz toga montirala svoje virtuelne duele, mnogo sadržajnije od onih rađenih u realnom vremenu i prostoru.
Bilo (mi) je zabavno, između ostalog i zato što je A. V. sve vreme delovao tako pokislo, kao neka pojava s margine političke estrade, što mu inače i jeste domet. A ne naslovna strana NIN-a!
Ali, za to što se na toj naslovnoj strani našao nije kriv NIN. Krivi smo mi, što bi rekao Balašević, kanda dobro znate u kom kontekstu.
