Piše: Svetislav Basara
Među mnoštvom persona dramatis zalutalih u politiku, u politici se obreo - nagađam po preporuci VOA ili VBA - i generalisimus Zdravko Ponoš. Đeneral je sigurno vičan vojnim poslovima, ali poput svojih civilnih kolega s dužim političkim stažom, o politici nema pojma.
Jer da ga iole ima, ne bi rekao ono što je pre neki dan rekao, citiram: „Znali smo da se izbori kradu, ali smo se uzdali u izlaznost građana koja bi to pokrila.“ Ostavimo po strani što je znati za neko krivično delo, a ne prijaviti ga, takođe krivično delo ili čak saučesništvo, zapitajmo se: da li bi đeneral Ponoš dogurao dalje od podnarednika da je na hipotetičnom ispitu na Vojnoj akademiji ispitivaču rekao: „Moj puk čine neobučeni vojnici, naoružani kremenjačama za koje nemaju džebane, ali ću ipak napasti odlično obučenu i naoružanu neprijateljsku diviziju, jer se uzdam da će kolera pomoriti neprijateljsku vojsku; čuo sam glasine da kolera hara.“
Računati u izbornim poslovima na izlaznost građana - a pritom maltene ne mrdnuti dupetom da se izlaznost poveća - isto je što i uzdati se u ratu da će kolera pomoriti neprijatelja.
U politici kao i u ratu - koji su sličniji nego što izgleda - važi sledeće pravilo: možeš se (i to samo donekle) pouzdati u svoje znanje, resurse i ljude, sve ostalo je u maglovitom domenu nepredvidivosti i - još maglovitijem - domenu prevrtljive sreće. Računi bez krčamara i zajebi su neizbežni i u politici i u ratu, ali nije ni strategijski ni politički pametno telaliti da si napravio račun bez krčmara i da si se zajebo u računu.
