Ljubomir Živkov, kolumna ''Retrovizor'' za portal Istinomer
Arhiprestupnik drsko podmićuje mladež, potkupljuje starež, čiji sam i ja dični pripadnik!
Ura! Ognjen Koroman nije više sam!
Mislio sam da će u povesti sporta i u povesti tiranije ostati kao jedini sportista koji je primetio da nešto u zajednici opasno ne štima, i ne samo što je to uočio, iako to ne spada u njegovu profesiju, nego se i javno suprotstavio bezakonju u dvema sestrinskim despotijama, sportiste sam ocrnio koliko god su mi moje izraž. mogućnosti dopuštale, da su korumpirani onim što od despotije dobijaju i onim što se od despotije nadaju, da trče na svaki prijem kad ih samodržac pozove, da niko od njih nema nijednu primedbu na vladavinu koja ja uništila moral, privredu, državne ustanove, koja milione građana svakodnevno čini sve siromašnijim, građanin Đoković Novak je posetio i Vesića, i Vulina, i Vučića, čime je milionima obožavalaca poručio da mu je stanje stvari po volji, pa sam pitao sam sportiste koji me, gle, ne udostojiše odgovora: imate li vi kakvu svojtu, komšije, poznajete li nekog penzionera, jeste li primetili armiju prosjaka, silesiju beskućnika, ili vam je u glavi samo kako da vam vajni savez plati pripreme, boravak na olimpijadi, i koliko će vas država preplatiti ako vam se posreći da osvojite medalju! E sad. U nemogućnosti da im se neposredno i ponaosob obratim, pozdravljam, ovako: Dejana Bodirogu, Vanju Marinkovića, Miću Berića, Predrag Drobnjaka i Dragoljuba Vidačića, potpisali su proglas koji je od režima ocrnjen koliko god su dični feudalci to umeli, mislim da je jedino Vanja još aktivan igrač, ali bi mogao izleteti iz reprezentacije Srbije, jer su sve sportske glavešine oduševljene samodršcem; neću ni da mu pamtim ime, vođu odbojkašica, koji je zlatnu medalju okačio oko vrata caru, a car ga nije prethodno upozorio da to ne čini, nego je svetosavski primio nezasluženi dar, i ne znam šta je gore, ako se darodavac odrekao svoje medalje, ti si za zlato žeženo zaslužniji od mene, o svetli care, ili ako je kod kujundžije, o trošku Saveza, naručeno još jedno ekstra znamenje, pa je prijatelj odbojke tako primljen u porodicu odbojkašica.
Ko god potpiše zloglasni proglas svestan je da se može kad-tad sučeliti sa zlopamćenjem i osvetoljubivošću vladara, a dok ih ne stigne teška ruka prvoozlojeđenog, tu je Anuška, koja se iz književnosti preselila u našu stvarnost i tu prosiplje ulje da bi sve što zamisli Sila Višnja išlo kao podmazano, Drobnjaka je proglasila licemerom stoleća i svemira, njegovo je licemerje beskrajno kao vasiona, bravo, prvosveštenice Kulta, a iskrenost i nekoristoljubivost Rebračina, Dejana Tomaševića i Branislava Ivkovića, nelečenog slobinca, isto tako pripada kosmičkom bezmerju i neizrecu!
I muzičari su na mom ličnom stubu srama, ali ću sada pohvaliti šest imena, Biseru, Vasila Hadžimanova, Ramba, Marčela, Bojana Zulfikarpašića… Što se poizdalje neće ni primetiti, stub je visok kao ono držalje nad držaljima za zastavu nad zastavama kakvo je car hteo da napravi, a kakvo nemaju ni države prividno mnogo veće od naše.
Hrabrec car se vinuo do Kol centra, odakle njegovi plaćenici zivkaju birače kršeći time desetine zakona i sve suspendovane i zaboravljene moralne norme, rad Kol centra košta đavo i po, to tobože plaća lično Partija, iz lično svog partijskog džepića, ali slobodan sam da u to debelo sumnjam, jer car u kampanji čini sve što mu, uznemirenom i sve manje voljenom, padne na njegovu usplahirenu pamet, da i ove izbore na silu boga dobije. Putuje po Srbiji o ličnom, porodičnom, ili partijskom trošku? I u to odbijam da verujem. Da ne govorim i ja o onome što arhiprestupnik i ne krije: podmićuje mladež, potkupljuje starež, čiji sam ja dični pripadnik! Biračko telo (da ne kažem: truplo) Srbije raspolućeno je na jeretike, koji vladara ne ljube, i na drugu skupinu, gde su pravoverni koji se od cara nečemu nadaju i gde su iskušenici koji se boje da će – ne budu li ponizni i uslužni – izgubiti posao, Srbija je ni na nebu ni na zemlju, u čardaku je gde se nadežda i jeza od moguće kazne sudaraju, smenjuju jedna drugu, ili u predizbornoj osmozi postaju nelagoda kojoj sociolozi još nisu dali ime.
Nema u istoriji nadmetanja nijednog turnira u kojem su učesnici bili toliko neravnopravni (o turnirima i dvobojima postoje pisani tragovi još iz Rima), protivnici tiranije ne mogu ni na jednu dalekometnu televiziju, dok samodržac gostuje koliko god mu njegov metabolizam omogućava, i to gostuje kod idolopoklonika koji se polomiše da mu boravak u studiju učine što prijatnijim i delotvornijim. Zato su glasovi poput Bodiroginog dragoceni: pridoneće, nadam se, da neki kolebljivci, lenjivci i snobovi razmisle pre nego što se još jednom budu odrekli biračkog prava (koje je sa velikim trudom i uz velike žrtve osvojeno, i civilizacijska je tekovina!).
Neko će reći da su ovo sportisti koji ne zavise od samodršca, ali to je tačno jedino ako potonjem ne pada teško njihovo nenadano izdajstvo: u protivnom bi se prijatna kolotečina njihovog života i te kako mogla promeniti.
