Da li se više isplati red ili nered? Da li je rentabilniji građanin ili podanik? Da li nam je za napredak potreban sistem ili haos, poštovanje pravila ili hajdučija? O tome kako smo dospeli ovde i kuda dalje za novogodišnji broj Danasa govorio je Miodrag Zec, profesor ekonomije u penziji.
Šta je po Vama obeležilo 2023. godinu?
Ovo je kraj jedne tužne godine za čitavu našu državu. Ne može se sporiti da su najvažniji događaji velika nesreća koja se desila u Ribnikaru i selima u okolini Beograda. I to se može tumačiti na razne načine. Jedno tumačenje je da je to pojedinačni incident i prosto zatamnjenje svesti. Ali ja mislim da ima dubljih uzroka. Da je to posledica onog što se dešava u društvu. Posledica sloma sistema vrednosti, porodice, sloma obrazovanja i morala. Te se stvari dešavaju u svetu i uvek mogu različito tumačiti. Međutim, ja mislim da je ovo društvo bez neke unutrašnje ravnoteže. Dokaz je to što su ti događaji pokrenuli čitavu lavinu pitanja koja vise u vazduhu. Većina ljudi veruje da mnoge šire stvari nisu u redu. I to je izazvalo masovne proteste na ulicama, pa iznedrilo određena politička pregrupisavanja, pa je došlo do izbora, pa su opet ljudi na ulici.
Čim su ljudi na ulici, znači da sistem ne funkcioniše. Drugi događaj, Ohridski sporazum je prošao u senci rastućih konflikata u društvu, a mi prisustvujemo vrlo nepovoljnom završetku agonije oko Kosova. Beskrajni višegodišnji pregovori, odbijanja predloga koji su dobijani…a praktično smo uvek naredne dobijali lošije. Na kraju u pregovorima sa svetom oko Kosova nismo imali vise sreće premda se pričalo da je Kosovo crvena linija. Potpuno se razgrađuje srpska država na Kosovu, samo fali potpis, a izgleda da može i bez njega. I tu se ponovo vraćamo na to da smo mi narod koji nikada ne shvata šta može, a šta ne može. I sve ono što je predlagano, ma koliko to ništa nije posebno dobro, mi uvek odbacujemo sve dok na kraju ne prihvatimo najgore. Ukoliko pogledamo ovaj Ohridski sporazum, mi smo sve dali, a da nismo rešili ni elementarne uslove života ljudi na Kosovu.
Zašto je tako?
Problem je nedostatak sistema, nedostatak koncepta. Nismo napravili funkcionalnu državu. Državu koja ima snage da reši unutrašnje konflikte. Kada u državi nema sistema, ne mogu ni da se reše neravnoteže. Sistem je metabolizam društva, a on je kod nas dugo godina neispravan. Ne može da prepozna nadolazeći problem. On ga identifikuje kada je postao očigledan.. I onda često pogrešnom terapijom, umesto da ga rešava, on ga rasplamsava. I onda se na kraju završava invazivnom metodom štetnom po domaćina.
Da se vratimo na ekonomiju. Gledajući dugoročni privredni rast, poslednjih 10, 15, pa i 20 godina, Srbija je, iako među najmanje razvijenim zemljama Evrope, na nivou od oko tri odsto godišnje. Manje ili jednako kao zemlje Centralne i Istočne Evrope iako imamo dvostruko manji BDP po stanovniku. Da li je to što smo već decenijama na evropskom začelju neki ekonomski problem koji treba rešiti ili je on dublje prirode?
Akademik Pavle Petrović iz Fiskalnog saveta je napisao jednu odličnu studiju koja govori o divergenciji sa Evropom umesto konvergenciji(približavanju). Da mi, ne samo da nismo ekonomski tigar, nego da smo mi sad dalje od rešenja nego što smo bili pre 10-15 godina. Znači, umesto da mi konvergiramo zemljama Centralne i Istočne Evrope, umesto mi da sustižemo Evropsku uniju, mi se od nje udaljavamo. E, sada vi nemate u javnom prostoru prilike da se to pitanje raspravi na jedan miran način, da vidimo stvarno koji su uzroci. Stvara se ambijent da je u “ćutanju sigurnost”. Ovde se, u stvari, sve pretvara u jednu rovovsku političku borbu. Ovi na vlasti tvrde da smo ekonomski tigar, ovi drugi tvrde da je to propast. Ekstremi ničemu ne vode.
Stoga bih ja vašim čitaocima sugerisao da pogledaju moj razgovor sa Pavlom Petrovićem na mom YouTube kanalu, sa podacima. Nas su prestigle zemlje koje su bila daleko ispod nas, kao što su Rumunija, Bugarska… Mi se grčevito borimo na dnu lige sa Albanijom, Bosnom i Makedonijom. I može se zaključiti da je srce našeg ekonomskog neuspeha u sistemu. Sistemu države i političkom sistemu. Ekonomskom sistemu koji proističe iz političkog sistema. U enormnoj korupciji i nekompetenciji koja postaje naš mejnstrim. Jer umesto kompetencije u upravljanju ekonomijom i državom, mi favorizujemo podaništvo i lojalnost. Društvo gde je lojalnost, to koji su naši, a koji su tuđi, najvažnija odrednica, to društvo nema šanse da napreduje.
Ovde se smatra da jedan čovek može i treba da reši sve. Ovde se ne vlada sistemski, ovde se vlada personalno. I to je problem. Ma koliko taj bio sposoban on ne može to da reši. Naime, vi imate društvo u kome se ne razume da je smisao ekonomije u podeli rada, u kooperaciji. I ne razume se da je smisao politike u podeli vlasti. A kod nas je jedinstvo vlasti idealno stanje. To se smatra kvalitetom posebne vrste, veliki deo stanovništva tako misli. Sve razvijene zemlje imaju u ekonomiji podelu rada i efikasnost, a u politici podelu vlasti i podelu odgovornosti i imaju mehanizam kontrole.
Znači naši ekonomski problemi imaju dublje korene?
To je kulturološko, istorijsko, antropološko pitanje. Zašto neki narodi uspevaju, a zašto drugi trpe? Zašto su neki osvajači, a drugi su osvojeni? Ovde se ne shvata jedno važno pitanje. Šta treba da radi država i šta je sistem? Da li ona treba da određuje pravila, pa da ljudi gonjeni sopstvenim interesima unutar tih pravila igraju na ličnu, pa i opštu dobrobit? Ili je pak to međusobno otimanje, preraspodala bez stvaranja novog? Da li je vrednost kreacija i stvaranje i konstituisanje pravila igre, gde je stvaranje moguće i zaštićeno? Ili su kriterijumi takvi da dovode do toga da svaka vlast ima svoje bogataše i svoje robijaše?
Tu se zapravo radi o vrednostima jednog društva. Gde smo mi to skrenuli pogrešno?
Teško je odrediti tu tačku. To je i civilizacijsko pitanje. Vi prosto imate sukobe civilizacija. Imate Hantigtona koji kaže da imate civilizaciju zapada, pravoslavnu civilizaciju, kinesku civilizaciju, arapsku civilizaciju itd. Mi smo ni tamo ni ‘vamo. Srbija je u strašno velikom problemu, jer ne može da se opredeli kom svetu pripada. Mi smo od ’48 godine Tita dizali u nebesa, jer smo se sticajem prilika našli s zapadne strane Berlinskog zida. Sad smo razapeti između istoka i zapada, a oko nas je jedan svet koji nama nije naklonjen. Bar nam se tako saopštava. Mi smo okruženi NATO paktom. I mi se sad nećemo naći s jedne strane zida, mi ćemo se naći u toru. Zid će biti sa svih strana. Imaš koncept života gde pripadaš zapadu, koristiš zapadnu tehnologiju, zapadni novac, radiš na zapadu… A sa njim si u čitavom nizu nerazumevanja i nesporazuma. Srce nam je na istoku, novčanik na zapadu.
Mi smo prošli svakakve varijante duštvenog uređenja. Od kraljevine preko socijalizma, izolacije sankcijama, zatim tranzicije, pa sad opet imamo neki hibridni režim.
Kada nemate kompas kao društvo, zalutate i najčešće dođete na početak. Mi smo sad došli na početak, tamo negde u 1912. godinu. Mi imamo sva pitanja otvorena. I unutrašnje uređenje i geostrateški odnos, i koncept države i koncept društva. Nažalost, posle 100 godina, mi nismo razvili državu kao konstitutivni element, gde su procedure jasne. Mi imamo čitav niz institucija koje su prepisane za Zapada, a one ništa ne rade.
Možda je to posledica činjenice da se kod nas lako zapate dugotrajne vladavine, da nismo uspeli da uspostavimo princip smenjivosti vlasti?
Mi tražimo pater familias, a ne institucije. Mi imamo parlamentarni sistem, a on malo, malo pa skrene u presednički sistem. Još nismo raspravili da li hoćemo parlamentarni ili presednički sistem, nego zavisi od toga koliko je ličnost politički jaka. Uopšte nema veze šta piše u Ustavu. Milošević je bio bog na zemlji, sad je Vučić bog na zemlji. Neki između nisu bili.
Ključno pitanje pred Srbijom je da li mi možemo, ako hoćemo, parlamentarni sistem, da smanjimo taj broj poslanika, da smanjimo vladu, da napravimo malu funkcionalnu državu u kojoj je jasna podela vlasti. Ili ako to ne može, da idemo u predsednički sistem. Da imamo jednog čoveka i njegov kabinet, kao u SAD, Rusiji…
Šta će nam 50 ministara i 250 poslanika? O čemu oni odlučuju? Ako ćemo taj model, onda predsednik izabran od naroda vlada dekretima i ukazima. Ali pre svega mi moramo da se dogovorimo da li je vrednost biti podanik ili je vrednost biti građanin. Da li je lojalnost ključna društvena vrednost ili je kompetencija? Ima društava koja visoko favorizuju znanje i kompetenciju ali i drugih gde je lojalnost ključna. Mi smo se borili protiv Otomanske imperije, sultanata. A onda kad imamo svoju državu, hoćemo da imamo sultana.
Ako smo između Istoka i Zapada, da li bi prijem u EU mogao da prelomi?
To bi značilo da ti onda prihvataš pravila igre. Prosto ti onda moraš da slušaš, možda neko može da iskače kao na primer Mađari ili Poljaci, ali na kraju to je taj vrednosni sistem. U Jugoslaviji nismo mogli napraviti konsenzus. Ulazimo u Evropu koja teško može do konsenzusa. Jer Evropa od Lisabonskog sporozuma ni sama ne zna kako će dalje. Da li će prema Sjedinjenim državama Evrope ili će u jedan labav dogovor. I oni imaju probleme i zato Evropa stagnira i postaje periferija. Evropa je kao bivša Jugoslavija koja ima savezne fondove. I svako od ovih koji su ušli samo misli da će nešto dobiti, a da ništa ne da. Kao u Srbiji kad su izbori, svako priča da će nešto dati, a ne kaže od koga će uzeti. Ako narodu nije jasno da se ne može dobiti nešto, ako se nešto i ne da, onda vi nemate racionalni sistem. Mi imamo stanovništvo gde se svaka socijalna grupa bori da nešto dobije, a da ne zna ko to plaća.
Ali to izgleda funkcioniše. Pred ove izbore se davalo kao retko kada.
Da, daju se pare iz duga. Sve vlade vole da prave dug, da oni daju, a da drugi vraćaju. A mi se ekstremno zadužujemo. A kod nas je taj sindrom zajedničkog kazana u koji niko neće ništa da stavi, a svi hoće da uzmu, zgodan za podmićivanje birača. Umesto da se napravi država kao ram u kome pčele imaju pravila igre i nose med. Pa pčelar uzme deo sebi, a deo ostavi njima da mogu da prežive. A mi imamo starinski način pčelarstva. Podaviš pčele da bi oteo med. Umesto da staviš ram sa pravilima igre imaš tranziciju u kojoj se brzo stiče, a brzo se, Boga mi, gubi. Gubi se ne samo imovina, već i život. E, to je pitanje da li društvo to hoće ili neće.
A kako vama izgleda šta društvo naše hoće ili neće?
Pa zavodljivo je preraspodeljivanje. Neki narodi su rekli da to nije dobro. Shvatili su kad svi jurnu na kazan, da pola prospu. A mi živimo u vrednosnom sistemu gde smatramo da je haos nama rentabilniji od reda. Da li mi shvatamo da je jednostavnije naučiti, a ne prepisati? Ja sam 40 godina bio profesor i video ljude koji dva meseca smišljaju kako da prepišu, a mogu da nauče za deset dana. Oni smatraju da važi parola „snađi se“. I onda se ruši sistem društvenih vrednosti. I došlo je do toga da ništa nije sramota, ni krasti, ni prepisivati, ni lagati.
Ali imamo jednu zanimljivu situaciju poslednjih godina. U ovakvom sistemu su strane investicije jako dobro došle i privredni razvoj poslednjih godina u velikoj meri zavisi od stranih investitora.
Nijedna zemlja nije se razvila samo na bazi stranih investicija. Kod nas strane investicije dolaze i treba da dolaze, ali dajemo visoke subvencije, rad je jeftin, ekološki standardi fluidni. Šta ostaje od strane investicije? Profit ide napolje, ostaju plate koje su malo veće od minimalca i doprinosi. Mi imamo doradne poslove, ne dolaze strane investicije iz visoke tehnologije. Jer vi kad imate jedno društvo koje profiliše preduzetnike, onda vi imate Facebook, recimo, koji vredi sto milijardi ili Microsoft koji vredi hiljade milijardi dolara, a oba nastala iz garaže. A ti sad imaš strane investicije gde dolazi ogromna fabrika da jedan deo ovde proizvodi zato što je rad jeftin i što je jeftina energija. Vi imate privredni rast koji je na tome zasnovan, ali to je na dugi rok problematična stvar. Nema tu inovacija, nema tu znanja. Pa kako sad objasniti da jedan Google vredi više nego pola evropske industrije? Nego ti nemaš otvoreno društvo da možeš debatovati o smislu bilo koje investicije. Ovde se svako kritičko mišljenje tretira kao subverzivno, kao neprijateljsko. Društvo koje nije spremno da čuje različita mišljenja prosto ima problem da sazna šta je stvarna istina. Za to je važno obrazovanje.
Vi ste dugo bili profesor fakulteta. Kako se Vama čini odnos prema obrazovanju?
Ja sam kao profesor i pokušavao da oslobodim i moje saradnike i studente da misle svojom glavom. Obrazovanje kad propadne u jednoj zemlji, a ovoj zemlji je dosta propalo, kao i na celom Balkanu, to je smrtni udarac. Ti si proglasio da je svako znanje subverzivno, ako nije podaničko ono je neupotrebljivo. Sa celog Balkana imamo egzodus obrazovanog stanovništva. Imamo demografsku imploziju. Ako se prodaje diploma, onda se obesmišljava bilo kakvo znanje.
Oni koji imaju stvarno obrazovanje odoše, a nas će operisati oni koji će guglati da nađu bubreg. Ja lično mislim da je status obrazovanja ključno pitanje i da su nacije koje to nisu prepoznale osuđene na nestajanje. Mislim da prvo moramo da podignemo status obrazovanja na mnogo viši nivo. Ne da bilo koji javni službenik ima veću platu od učitelja. Moramo tretirati upis u školu kao neku vrstu regrutacije. Da izaberemo koji je elitni deo nacije i da koncentrišemo tu decu u pet, šest koledža. Da imamo univerzitet gde školujemo elitu koja će posle doći na čelo javnih ustanova i važnih korporacija. Da se vrati dostojanstvo državnom činovniku koji sad služi samo da glasa i da ide na mitinge.
Mora se napraviti nacionalna elita, jer nacija bez elite ne može biti kompetentna. To može da uradi neko ko ima političku moć. Eto Vučić bi mogao da kaže, od sada sve lažne diplome napolje iz državne službe. Egzodus lekara, inženjera, medicinskih sestara, poprima epidemijske razmere. Za kraj, čuo sam priču, ne znam da li je tačna, da je lekar tražio od medicinske sestre, koja je prošla ubrzani kurs, da donese plazmu za pacijenta. I ona donela keks.
Izvor: Danas
