Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Ovde olovka nije od velike pomoći. To je sredstvo koje se koristi retko ili nikad. Nekada je u Srbiji bio nepismen svaki peti žitelj, ne računajući braću sugrađane na jedan dan. U međuvremenu su se oni koji dobro rukuju plajvazom proredili. Tuđa ruka određuje njihovu sudbinu.
Eto nekih razloga zašto olovka nije pomogla protiv pljačke koja nas je ponizila. Duboko smo ispod granice mutne vode koja nam teče iznad glava. A ipak, izbori ovde nisu pokradeni. U krađama postoji nešto elegancije i stila, dobar lopov drži do sebe i utiska koji ostavlja. On ima dovoljno ugleda tamo gde treba, ako se drži dobrih pravila profesije. Lopov se trudi svim svojim darom da ne ostavi tragove, ili da ih ukloni ako ih ostavi. Posle svega odlazi među ljude, nastojeći da ostane ugledan član društva i uzdiže se među sebi sličnima.
Tako lupeži i opstaju, sa malo ili više zanatske sreće, negujući svoje osećanje posebne vrste časti.
Dve su legende o lopovima, povezane suštinskom antitezom, važne za priču bez epiloga koja možda sledi. To saznanje bi moglo da obodri moje sapatnike koji makar sebi objašnjavaju jedino ono što nije moguće objasniti. A to se može pronaći daleko u zaumlju ili čak ponosnoj maloumnosti koja se u Srbiji slavi kao pobeda.
No da se vratim prapričama, koje su koliko literarne toliko mitske, a tiču se i naših naravi u otkrivanju tajni ljudske prirode. Prvi junak Šervudske šume, Robin Hud je sa svojom razbojničkom ili dobrotvornom družinom, kako hoćete, pljačkao bogate a plen delio siromašnima i sebi. Mit kazuje da je samo kao lopov mogao da bude heroj i altruista, inače bi ostao nepoznati šumski lovac na sitnu divljač.
Superhik iz Alana Forda je imao potpuno drugačija merila, on je otimao od sirotinje i delio bogatašima. Tako je video ispunjenje pravde, držeći se svojih pravila koja su bila rezultanta stripovske literature i neutažive kastinske alavosti: „Bolje je biti bogat i zdrav, jer ako si siromašan džaba ti što si bolestan.“
Ko zna šta bi se dogodilo u savezništvu ove dvojice plemenitih lopova i kakva bi bila istorija razbojništva bez njih.
Superhik se može prepoznati u Srbiji kao kolektivna sila nad lumpenproleterima i ubogom sirotinjom. Ali, Srbija nije zemlja iz stripa. Zbog toga bi možda valjalo malo drugačije definisati ono što se događalo u nedelju na tzv. izborima. Kao ovdašnji izum prihvaćen u demokratskom svetu ili kao dobar običaj prvog srpskog domaćina.
To nije bila krađa, nego otimanje. Otvoreno slavlje u hajdučiji, bez sakrivanja i lopovskog snebivanja. Bez kajanja i maskiranja nepočinskih i nečovečnih tragova. Bez crne kape sa prorezima za oči i usta. To je bio javni inžinjering razbojništva, pokazna vežba tupe nadmenosti.
Doveli ste plaćene rodoljube iz Republike Srpske! Pa šta?! Imaju pravo da glasaju u zemlji koju vole više od vas. Ne stanuju ovde? Pa šta? Šta ste vi, koji stanujete, bolji od njih? Oni su iz srpskog sveta i bolji su Srbi od vas! Beograd je i njihov, to je njihov san, oduvek žele da vide grad u kome žive. I vi hoćete da podelite Srbe na one čiji je Beograd i druge koji nemaju prava na njega. Drina nije granica, nije spojnica. To je sveta reka arterija srpstva. Vi živite u Srbiji, mi umiremo za nju, tako govore braća. Bosanski ministar glasa na Voždovcu i uči nas dobrom izboru.
Kako to umirete, matere ti, za koga i za koje pare? Ko od vas traži tako odvratno žrtvovanje?
Mile Dodik se ljubio sa našim Brojem 1. i toj razmeni liderske pljuvačke, ponosio se najboljim komadima srBstva koje je NEŠTO dovelo autobusima iz PM.
Druge vrste otimanja neka ostanu za neki drugi tekst, ako nas ne preteknu još teže teme. Beograd je možda izgubljen, ali se ne zna kako i za koga. Padao je pred tuđincima, ali se i oslobađao.
Čuđenje pred otimanjem trajaće kratko. Navika na najgore traje beskrajno. Oružje za odbranu od razbojnika nalazi se u rukama razbojnika.
I pred tako bezobzirnim nasiljem, Srbija protiv nasilja na republičkim izborima postigla je uspeh vredan divljenja.
Srpsku političku estradu polako napušta dvorski vokalni solista Ivica Dačić. Ali stiže doktor Nestorović, treće oko A. Vučića sa grupom čudaka koji u parlament dolaze iz studija Milomira Marića.
Čuvar laguma A. Vučića, Ana Brnabić, bila je one večeri slika posebne vrste trjumfalizma i šarma koje je podelila u kadru sa grupom sumnjivih lica.
Ispred zgrade RIK-a okupljeni studenti nisu zadovoljni reakcijom opozicije. Traže akciju, druge oblike otpora, ovo ne vredi. Marinika i Aleksić su odlučili da gladuju. Pasivna rezistencija kao ideja koje nema, gandizam u zemlji zarobljenoj despotizmom.
Pola Srbije je na kolenima tragajući za poreklom očaja. Druga polovina je na kolenima i klanja se nasilniku. Dva vrana gavrana se spremaju da polete, ali ne znaju gde.
