Draža Petrović, kolumna za ''Danas''
Bila su to lepa vremena, april 2011. godine, Vučić je bio besperspektivna opozicija ali nije hteo da se ubije, dok je Toma Nikolić takođe bio besperspektivna opozicija i čvrsto je rešio da se ubije. U čemu ga je zdušno podržavao Vučić, videćete kasnije i zašto.
Razlog za pokušaj Tominog samoubistva bio je taj što je tražio da se vanredni izbori raspišu u decembru te godine, iako su redovni izbori bili zakazani za maj 2012. godine.
– Jes ti, bre, normalan, crni Tomislave, ko se još ubija zbog pet meseci razlike u raspisivanju izbora? – nije mu tada rekao Vučić, normalno, jer kada pogledamo iz današnje perspektive, on nema ništa protiv da mu svaka konkurencija za vlast na bilo kakav način nestane iz vidokruga, stranke i okruženja, a idealno je ako rikne od gladi svojom voljom.
Onda je i Vučić sit i ovce na broju.
Tako je Vučić sa istorijskom distancom od 12 godina, pre neki dan, podsetio na slučaj kada je Tomislav Nikolić štrajkovao glađu i žeđu 2011. godine, mudro navodeći da „time nije postigao ništa, samo što je ugrozio svoje zdravlje“.
Svi generali su pametni 12 godina posle bitke, a sem generala, i svi vrhovni komandanti su pametni 12 godina posle bitke. Pošto Vučić još nije dobio čin generala. Al’ dobiće, bez brige.
Za razliku od Marinikinog štrajka glađu zbog izborne krađe epskih razmera, Tomin štrajk glađu i žeđu bio je totalno nadrealan – niko u ta vremena nije ucenjivao birače, potplaćivao birače, pretio biračima, tukao birače, hipnotisao birače, uvozio Bosance RepublikoSrbijance da glasaju, izbori su se mogli dobiti na izborima, pa su ih naprednjaci dobili već sledeće godine u maju.
I to tako što su Toma i Vučić tog maja danima išli sa neka dva džaka puna biračkih listića i kukali kako su ih pokrali. Iako se posle ispostavilo da su ta dva džaka naprednjaci ukrali odnekud i onda su ona dvojica išli okolo noseći mačke u džaku i kukajući: “Opljačkani smo, opljačkani!”
Boris Tadić je mirno predao vlast Tomislavu Nikoliću, a onda je otišao u tri lepa neka nova filma, gde se i sada nalazi.
I najvažnije – dok je Toma štrajkovao glađu, posetio ga je predsednik Srbije i pokušao da ga odvrati od štrajka, isti onaj Boris Tadić, koji je kasnije izgubio izbore.
Jbt, kakva je to demokratija bila, a danas možeš samo da sedneš i da plačeš ili da štrajkuješ glađu do smrti jer te posetiti niko iz vlasti neće pošto je i ideja vlasti da u Srbiji ima što manje opozicije, a odlično je kada ih ima manje zato što umiru od gladi svojom voljom.
Odnos Vučića i prema Tomi i Marinikini bio je isti – apsolutno mu je prijatno ako istraju u štrajku glađu jer ih je onda manje, a njega samog je mnogo više.
Da bi se prisetili tog fenomenalnog štrajka glađu i žeđu Tomislava Nikolića, evo i kolumne naslova “Žedan preko (voj)vode” od dvadesetog aprila 2011. godine u listu Danas, u okviru naše redovne rubrike: “Kucamo na vrata zaboravljenih asova štrajka glađu.”
Evo te kolumne:
Žedan preko (voj)vode
Lice odranije poznato pod imenom Nikolić Tomislav i nije baš idealna osoba sa kojom možete biti preterano saosećajni, sve i da hoćete.
To lice, čuveno po veoma saosećajnoj izjavi – „nije mi žao što su ubili Ćuruviju“ – u transformaciji od Gargamela do Gandija svih srpskih zemalja ovih dana rešilo je da se samoubije iz jednog veoma bizarnog razloga, karakterističnog za kasni pubertet – ne, nije dobio keca iz hemije; ne, nije ga ostavila devojka…
On, naime, hoće raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u decembru.
Apsolutno je nemoguće da je kao odrastao čovek na tu ideju došao sam, već se opravdano sumnja da je sve osmislio izvesni Aleksandar V., koji obavlja funkciju njegovog zamenika, a u statutu te partijske organizacije lepo piše – ako predsednik skoči s mosta, njegovu funkciju obavlja zamenik, sve dok Renato Grbić ne izvuče predsednika iz Dunava, i vrati ga živog i zdravog u mali četvorosoban stan kupljen, kakve li simbolike, aprila prošle godine po neverovatnoj telešop ceni od 400.000 evra.
U internom partijskom priručniku nazvanom: „Kako metodama Mahatme Gandija i baksuznog samoubice iz Alana Forda naterati vlast da uradi sve što mi zamislimo u trenucima dokolice“, Renato Grbić, dobitnik nagrade grada Beograda za herojsko delo, označen je kao najveći neprijatelj parlamentarne demokratije i vanrednih parlamentarnih izbora u decembru.
Njegova specijalnost je spašavanje samoubica. Zato je partija odustala od ideje da se do vanrednih parlamentarnih izbora u decembru dođe tako što će predsednik skočiti sa Pančevačkog mosta, i to nenajavljeno.
Već je procenjeno da će daleko veću pažnju izazvati akcija „Žedan preko (voj)vode“, gde će se zbog beskrajno uzvišenog ideala – vanrednih parlamentarnih izbora u decembru, nikako u januaru – predsednik danima slikati u pozi koju je osmislio Goja kada je oslikavao svoje najznačajnije umetničko delo.
Čitava akcija dodatno je postala sumnjiva jer se u lekarskom konzilijumu koji prati ovaj performans sve vreme iz nepoznatih razloga pojavljuje jedan ugledni psihijatar opšte prakse.
Diktatorski režim se, opet, pokazao kao preterano tolerantan. Da je koristio metode Nikolić Tomislava u pogledu saosećajnosti sa svima koji imaju zdravstvene probleme, Boris Tadić bi ovih dana održao vanredno obraćanje naciji preko televizije, koje bi se sastojalo samo od jedne, veoma jednostavne rečenice.
„Dragi građani i građanke“ – rekao bi Tadić u ležećem položaju ispred zastave Srbije – „ako u ovim dramatičnim trenucima za našu zemlju i naš narod vidite negde Tomislava Nikolića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema s bubrezima.“
Međutim, pošto ovakvu gadost sa elementima povraćanja može da smisli samo jedan čovek u vaskolikoj vasioni, inicijala T. N., Boris Tadić se praktično priključio zabavi.
Kažu da je susret iza zatvorenih bio emotivan, zato što rodbina Tadića okrivljuje jerbo se njihov punoletni rođak, sam, svestan svojih postupaka, odlučio da posti iz nadrealnih razloga.
Umesto da su zajedno sa Tadićem vikali na pacijenta i grdili ga – zamislite da vam neko bližnji jednog dana, u vreme subotnjeg ručka, saopšti kako je rešio da se ubije zato što vlast koja ima većinu neće da raspiše vanredne parlamentarne izbore u decembru, iako su redovni planirani u maju.
Vi biste u tom slučaju (zaokružiti najmanje dva odgovora): a) izbacili bi ga iz kuće i rekli mu da je budala; b) pitali Jovana Marića za savet, krišom, da ovaj ne čuje; c) odvalili mu šamarčinu i zabranili da igra igrice na kompjuteru nedelju dana; d) saopštili mu: biraj dečko – ili ćeš se posvetiti porodici ili se bavi tom tvojom umetnošću, performansima i instalacijama; e) zvali bi Renata Grbića u pomoć.
Porodica, što je zabrinjavajuće, izgleda, nema nikakav uticaj na Nikolić Tomislava, već za njegove bubice krivi nastavnicu hemije koja mu je dala keca.
Zato se nemojte čuditi ako jednog dana na vrhu Beograđanke ugledate prepoznatljivo lice kako preti da će skočiti ukoliko se do 15 sati ne raspišu vanredni parlamentarni izbori u decembru, i onda u tačno vreme skoči…
Međutim, ne brinite. To se nikada neće desiti.
Nauka je utvrdila, naime, da nijedna osoba koja je skočila s Beograđanke tražeći raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u decembru, u dosadašnjoj istoriji Srbije, kasnije nije uspela da učestvuje na tim izborima iz tehničkih razloga.
Čak ni u maju.
Eto, tako vam je to bilo 2011. u jednoj mnogo lepšoj Srbiji od ove danas.
