Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 3.11.2023.
Izbora će biti 17. decembra i to je sve do 2027. Svedržitelj je uveren u pobedu ali se boji poraza. Loš ishod ne mora da bude ubedljiv, ali bi svedočio o curenju vitalne snage i izmoždenosti neekonomične naprednjačke telesine. Nada da bi taj nastrani organizam mogao da se stropošta i izdahne od nedostatka smisla, možda postoji. Ipak je oligarhija okorelih lupeža i zlostavljača još dovoljno moćna za nasilje nad bilo čijom voljom.
Nije sigurno da će vaš glas putovati tamo gde ste ga poslali. Postoji mnogo nekontrolisanih puteva na kojima se razbojničkim prevarnim zasedama menja odluka o izboru. Vučić je svih ranijih godina bio siguran u svoju pobedu, znajući mehanizme koji će mu je doneti. Bilo bi naopako da ga svi ti ljudi čije glasove zbraja zaista vole, tamo samo odvratnost i rugobnost mogu da tvore harizmatičnog monarha.
Naprednjaci su formirali sistem glasačkih trupa, uz obećanja, pritiske, pretnje, nagrade i kazne. Vremenom je plaćenički fanatizam počeo da jenjava, a tamo gde ga ima postao je brutalno agresivan. Videlo se da centrala stranke na svom prvom licu dobija nijansu mrtvačkog bledila, a skandali krune mitove o proleterskoj čestitosti monarha. I do njih stižu glasovi da se bogatstvo složne braće ne može izmeriti. Njegov javni govor uz čudovišnu mimiku kazuje i vernicima da je neuračunljivost progresivna.
On više nema kadrove koji su mu od pomoći. Izbor ulizica koje su zadužene za izlive divljenja, u konačnom smislu vodi u gubljenje mere, percepciju o sebi kao stvoru koji pokazuje superiornu nadmoć nad čitavim društvom.
Šta u takvim okolnostima znače izbori? Ko je sa kim, a ko protiv koga. Proevropska opozicija se nekako skrdila, lične sujete su ostavljene za drugi plan. Desnica je ostala na raskrsnici. U suštini, ona je njegova tvorevina, ali izbori bi mogli da budu neizvesni, to je izgleda najviše što se može. Boškić i Milica čekaju izborni rasplet i tek će onda izabrati stranu.
Izborna volja je ipak sekundarni činilac koji određuje konačne rezultate. Ako takvih rezultata uopšte bude, pošto je ovde haotični rasplet skoro izvestan. Vučić se uzda u svoju propagandnu baruštinu mrtvaju, prepunu dresiranih i agresivnih stvorenja oskudne pameti, kojima on udeljuje distribuciju najvažnijih vesti i naslovne strane. Njegova su strašila Nedićeve batinaške trupe i stranačke policijske snage. U isto vreme, svakodnevno vodi javni rat protiv N1, Nove S i lista Danas. I tako 250 puta koliko je tokom ove godine zarobljavao i inficirao javni prostor svojom toksičnom pojavnošću. Nije sakrivao ideju da medije koji ga pokazuju takvim kakav jeste, unizi, izvređa i uništi. Bez moći da u tim okolnostima kontroliše svoj krajnje neprijatni bes.
Stvarni Vučić je vrhunska, nepodnošljiva državna tajna, ono što se ne vidi mnogo je gore od ovoga što se pokazuje. Tu sramnu tajnu o zastrašujućim ispadima unutar sekte, valja nekako sakriti tako što će biti ućutkani oni koji bi mogli da vide istinu.
Pred paničnim strahom od poraza, diktator se upadljivo otvoreno vraća svojim korenima koje nikada nije ni počupao. Vraća se političkoj majci koja ga je godinama nosila na izdašnoj sisi: Vojislavu Šešelju.
Vratio se njemu tražeći savezništvo od vojvode iznurenog svojom zločinačkom biografijom. Ako iko zna šta je najgore što treba uraditi pri padu, onda je to Šešelj, grdobni reljefni oblik koji govori. Sa svojim smećem od spisa ili čega sve ne, bio je ustoličeno brdo, muzejski oblik skribomana koga su pohodili adolescenti na sajmu knjiga. Možda su tragali za literaturom u kojoj ničega nema, a uz njenu pomoć se stiže do vrha vlasti, kako je to uspeo mahniti politički kalfa, neradnik i lažov. Kao što je to uspeo nepismeni Toma Nikolić, još jedan predizborni adut pobednika nad Srbijom.
Zastrašujući trijumvirat u punom sastavu je loš znak, čak i za sentimentalno vaspitanje radikalskog podmlatka. Ali ima tu i dobrih nagoveštaja. Iako ih je nepodnošljivo gledati svakoga ponaosob i sve zajedno, možda se u tome naslućuje dinamika trajanja i najava kraja.
Zajedno su počeli, činili zla svuda i na svakom mestu. Rastajali se, mrzeli, proklinjali i ogovarali. Pretili jedan drugome. I Vučić i Toma bili su junaci Šešeljevog književnog (biografskog) stvaralaštva. Bili su u naslovima knjiga, bezvrednim kao što su i oni sami. Mada su dela bila isto tako ispražnjena od smisla kao i likovi u njima, fluid koji ih veže i zajednička misija u zločinima koju su počeli davne ’92. ponovo su ih vratili u znojavi zagrljaj.
Bili su zajedno na početku, možda će i na kraju, red je da zajedno odu na deponiju. Naravno, oni nisu samo groteska ili šestonogo telo koje tabana po Srbiji. Njih je Vučić sabrao ne samo da se druži sa njima u izbornoj nevolji, nego da osveži svoje udarne snage za nasilje. Gore saveznike i savetnike za tu stvar nije mogao da nađe, ali nije bilo moguće da ih izbegne.
Strah od poraza bi mogao da otera večitog pobednika u pobedu po svaku cenu. To je nasilna projekcija dolazeće drame u Srbiji koja se čini neizbežnom. Ako bude uhvaćen u krađi koja je presudna, biće to traumatično iskustvo za Srbiju i njene ulice.
Sinoć smo gledali dokumentarni film „Ja, Aleksandar: Državni gambit“. Priča strave i jeze, koju blazirani junak dokazuje čitavim svojim beznačajnim, ali čudovišnim postojanjem.
