Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, primio je u oproštajnu posetu predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Susretu je prisustvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Ispred počasnog bataljona garde, raport je trojici visokih domaćina i gostiju predao domaćinov posilni, seiz, podanik, podguznik i družbenik, ađutant njkv Milan Mojsilović.
Gospodo vrhovni komandanti, rekao je on. Zadivljen sam onim što vidim pred sobom. Ganut sam našom komandnom snagom i umnožavanjem i utrojavanjem vrhovnog. Jedan je bio nedovoljan. Nije sada važno da li on to čini prostom deobom, oprašivanjem, samonasrtanjem ili kloniranjem. Ali, ja sam prosto ganut. Spreman sam odmah da dam svoj život, koj će mi moj ovakav život u gordoj pokornosti. Ali, ja ne znam kome od vas trojice. Da ga dam. Mislim taj moj život. Samo da mi neko kaže, šta je bre ovo? Pio nisam, travu ne cimam…
Ništa ti ne brini generale, rekao je jedan od njih, ama nije poznato koji. Sve ćeš da saznaš kad bude dockan, kao i uvek.
Zajedno sa Aleksandom Vučićem i Aleksandrom Vučićem, Aleksandar Vučić je seo na komotni šareni kanabe za grupne terapije, posete i prijeme.
Na jednoj strani, gde je sedeo Aleksandar Vučić, sedeli su Milan Radojćić, Zvonko Veselinović i Velja Nevolja, zvani Veljko Belivuk.
Na drugoj, gde je sedeo Aleksandar Vučić, bili su žandar Vučko, Vulin iz Srpskog sveta i proizvođač organskog povrća Predrag Koluvija. Kao i Nikola Selaković i Siniša Mali, zajedno sa Goranom Vesićem.
Na trećoj strani smestio se uz brata brat Andrej, svi kumovi koji su na uslovnoj slobodi a onda Ana Brnabić i putar Lončar. Ana je egzaltirano uzviknula: o šefovi moji, kad vas vidim svu svetu trojicu ovako neodoljive, dođe mi da promenim orijentaciju. Ovakav erotski naboj nije normalan, sva se ježim od kičme nadole. Jedva sam shvatila kako to da razumem. Ali, red je da neko meni zblanutoj kaže šta je ovo aman zaman, dok ne zgrešim i presuvrnem se, grešna ja.
Polako Ana, shvatićeš i ti, reče joj jedan od njenih šefova, koji je bio identičan jednojajčani trojanac sa drugom dvojicom dvojajčanih.
Meni je deda pričao – reče Lončar, da su negde u Homolju pre 100 godina živela tromuda braća trojanci Cajići. Niko nije mogao da razazna koji je koji, niti su oni mogli da prepoznaju žene koje su im doveli u kuću, niti one njih. Ljubav je bila opšta i razuzdana, množili su se, mislim ti Cajići kao zečevi…
Šta si hteo da kažeš Lončare, – podviknu mu jedan od Vučića.
Ništa, samo rekoh da su bili tromudi i srećni. Ti Cajići. Ništa njima nije izmaklo.
E sad ovako, reče onaj Vučić do koga su sedeli Radoičić i Veselinović. Vulin je van službe i van sebe, ali nije van funkcije. Pa će on da vam se obrati, i saopšti najveću od svih državnih tajni. Da objasni o čemu se radi i zašto smo svi danas ovde…
Ovako, reče Vulin. Vama je poznato da opozicija i novinari N1, Nove S i Danasa spremaju atentat na predsednika. Raspolažu teškim oružjem velikog dometa, a imaju uvežbane snajperiste. Dokaz za to je onaj dokumentarac o državnom gambitu, koji nije nikakav dokumentarac. Nego deo poternice, kampanje, sejanje mržnje da se, ne smem da kažem, no ajde da kažem, počiti predsednik sa lica zemlje. To nije emisija nego presuda. Da se atentatira, ako sam dobro rekao, a jesam. A onda nema ni bilo koga od nas, ni Srbije, ni Srpskog sveta. Nije li tako?
Tako je, dabome! Sa Patruševim sam kopao po sovjetskim arhivama. Staljin je, recimo, imao najmanje 15 dvojnika. Bili su napravljeni savršeno. Isti, u brk! U atentatima je ubijeno njih desetak, ali pravi Josif Visarionović Džugašvili nije ni okrznut. Mada, ko bi ga znao, možda se Tito 48. sukobio sa dvojnikom a ne sa hazjajinom.
Vuline, pređi na stvar, – reče Vučić odmah levo od Vučića koji je sedeo u sredini, desno od onoga desno.
Mi smo otišli korak dalje. Napravili smo trojnike.
Tako je, rekoše Vučići. Potpuno novi postupak u maskiranju. Lik kreiran kompjuterski, koža koja prianja savršeno. Glas, maniri, urlanje, mahnitanje, šmrcanje, podrigivanje, pizdenje, prdenje, mukanje, balenje – sve uz pomoć Željkove veštačke inteligencije.
Samo će jedan od trojice da zna koji je pravi. A možda ni on. A od nas niko.
Ja bih voleo da znam, reče Belivuk. Za svaki slučaj, da imam čoveka u vidu. Pri apetitu sam a u zatvoru uskraćuju ljudetinu.
Zatvori tu pomijaru bedo, reče mu Novak Nedić, tebe čuvam za važnije stvari.
Da ja pitam Vulina, reče Ana. Kako će to u praksi da funcioniše?
Jednostavno, reče Vulin. Kad nanjušimo atentat pošaljemo dvojnika. Kad se zajebu pa ga smaknu, pojedemo ih od zajebancije, pokažemo original, organizujemo tulum gde nastupaju Dačič i Prija a šefa odvedemo kod Marića.
Čekajte, a ko će znati koga šaljemo?
Niko. Čak i onaj koji jeste pravi – misliće da nije. Pravog šefa smo uz pomoć ruske parapsihologije uvereili da nije, a drugu dvojicu da jesu. Malo će da se uskopiste i podžaraju i naplave, ali to je cena mnogo manja od egzekutivne. Onaj pravi najviše nervira okolinu, prirodno je da dobije po vulvi.
Čekajte, a ko ide na izbore, ko je na čelu naše liste?
Sva trojica. Pojavljuju se na različitim mestima istovremeno. Čudo prirode u multiplikovanoj moći. Negiranje zakona fizike: naš šef u isto vreme na Hepiju, u Besnom Foku i Krivoj Feji. Da je živ Stiven Hoking bi pisao o tome.
Konačno, ko će da nas čuva? – reče jedan od Vučića. Ionako na ovo poniženje pristajemo zbog svoje ugroženosti.
Niko. Reče Vulin. Zakon verovatnoće. Ne ginu trojica identičnih svaki dan. Osim, ako ne daj bože… Igrate karte, pojavljujete se, nasmejani i neustrašivi. Gledate fudbal u loži sa Terzićem i njegovom divnom decom. Zabole vas šta vam ko sprema. To je ruski rulet vlasti sa srpskim ulogom. Nemamo bolje rešenje. Na kraju, ako sve krene po zlu, a ne zaustavimo Jovu Bakića, pravićemo novog klona.
Jovo Bakić je tebi najopasniji?
Ma nemoj da me zajebavaš. Ništa više nije u našim rukama.
Šta si hteo da kažeš?
Atentator na Vučića je jedan od trojice Vučića. Ali mi ne znamo ko je taj.
