Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Zanimljivo je kako eklatantan primer cenzure i nasilja (pretnja je takođe nasilje) nije postao politička činjenica makar i trećeg reda, jer se o njoj akteri naše političke scene nisu uopšte oglašavali
Nekada je u novinama, doduše dnevnim, bila obavezna rubrika “Kuda večeras?”, sa preporukama za koncerte, predstave, bioskope, izložbe… E sad, kako su odavno došla naopaka vremena, izgleda da ćemo stvar morati da okrenemo naopačke pa da vam – ako ovaj tekst čitate na dan pojavljivanja ovog broja našeg malog heftičnika na kioscima – nudimo antipreporuke, tj. savete tipa “kuda nikako ne treba ići večeras”.
Možda zvuči čudno, ali stvar fercera. Evo primera: ako ste u blizini, a i ako niste, večeras nipošto nemojte u Dorćol platz, na koncert poljskog metal benda Batushka. Razlog – jednostavan: iako uredno najavljivan, koncert je naprasno otkazan. Ne zbog slabog interesovanja, o ne, pre bi se moglo reći zbog toga što je interesovanje za ovaj događaj koji se neće dogoditi doslovno preko noći postalo – preveliko. Pa čak možda i preopasno…
Elem, neki građanin Jovanović, 63 godine, građansko zanimanje nepoznato, koji već poduže vreme nastupa pod nickom monah Arsenije (i za kojeg mediji tvrde da je po formacijskom rasporedu trenutno komandir jednog manastira u zapadnoj Srbiji) obratio se svojoj pastvi i svojoj nepastvi putem privatnog javnog opštila, pozvavši da se koncert Batushke na licu mesta ozloglasi i omete, a po mogućnosti i spreči. Jer je, naime, težak haram. Pošto su ti poljski gitaroši i urlatori ništa manje nego satanisti, a i patološki mrze pravoslavlje, i to naročito ono rusko. Zašto baš pravoslavlje, i zašto baš rusko? Pa, zato što su Poljaci, a samim tim i katolici! Čekaj, druže monaše, zar nisi rekao da su satanisti? Kako su onda katolici, dakle, hrišćani? Kako se može biti satanista i hrišćanin u isto vreme, u jednom telu i duhu? Ili se to možda može samo ako si katolik, naročito poljski?
Naravno, tražiti od “monaha Arsenija” konsekventnost i suvislost odviše je ambiciozno. Tip koji se pre skoro dvadesetak godina proneslavio nadobudnom kupusarom Bog i rokenrol (v. “Vreme” br. 814) nije neko od koga bih vam savetovao da potražite pouzdan odgovor ni na pitanje “Koliko je sati?” ili “Ako je juče bila sreda, da li je danas četvrtak?” ili “Ako je Zemlja stvarno ravna ploča u epicentru svemira, zašto su nekretnine na zabačenoj Andromedi skuplje?”. Otuda, nije važan Arsenije – važno je šta je on proizveo. I šta nije, a trebalo je.
Činjenica da je jedno sasvim legalno (sup)kulturno zbitije otkazano ne može se nazvati drugačije nego preventivna (auto)cenzura. Da se razumemo: koncert nije “zabranjen” (e sad, da li je bilo nekih neformalnih dobronamernih saveta, ne znamo), ali je de facto onemogućen ne čak ni pod pritiskom, nego, pre bi se moglo reći, pod pretnjom da bi moglo doći do pritiska. I šta? Ništa. Pojeo vuk magarca. Neko će reći: “Pa šta, nisam ni mislio da idem na koncert tamo nekih poljskih metalurga za koje nikada nisam ni čuo, i baš me briga da li su satanistički katolici ili katolički satanisti”. Da, ali: danas je to Batushka, sutra će biti neko drugi. Ako se princip pritiska verskom ili nekom drugom dogmom zaluđene svetine i arbitriranja od njenih sumnjivo prisebnih pastira ozakoni, svako može postati njegovom žrtvom. I postaće. Zapravo, već je postao. U tom smislu, svi smo mi Batushke, samo što ovi iz srpskog Boko Harama dolaze da odvedu jednog po jednog.
Ima u celoj ovoj priči nešto što je kud i kamo teže i neuporedivo društveno važnije od jednog jurodivog smoritelja koji vileni i odaje se prelestima u dugim manastirskim noćima. Zanimljivo je, recimo, kako eklatantan primer cenzure i nasilja (pretnja je takođe nasilje) nije postao politička činjenica makar i trećeg reda, jer se o njoj akteri naše političke scene uopšte nisu oglašavali. Da je koncert zabranio “Vučić” (tj. prošupljena helouvinska tikva sa trouglastim prorezima za oči koja personifikuje kakistokratski režim), o tome bi se čulo do Patagonije, ali kako nije, onda kanda nikoga nije briga. A zapravo je baš ovo dobar povod da se zapitamo iza kakvih društvenih i kulturnih vrednosti stoje i aktuelni otmičari države i oni koji se kunu da su im alternativa?
S jedne strane, “režimu” su ovakve stvari duboko ispod radara, i to nije njegovo lovište. S druge, zamislite da su na vlasti figure poput Boška Stamenkovskog i Milice Obradović: mislite li da bi im bilo mrsko to što čine Arsenije i slični? Naprotiv, oni su samo prirodno tupo zaoštrenje tj. degeneracija one linije koja vuče još od ratovanja DSS-a protiv “satanističkih” The Residents i protiv Darvina. Okej, a gde je u svemu tome “proevropska opozicija”? Ne znam, pitajte ih! Ja nisam čuo da su se bilo kako oglasili. Malograđansko kunktatorstvo našeg bezobalnog “političkog centra” nalaže u najmanju ruku bojažljivost oko tzv. ideoloških pitanja. Iako je ovo “ideološko pitanje” krajnje jednostavno: da li je umetničko i drugo izražavanje slobodno ili nije? Da li je Srbija sekularna republika ili je (para)pravoslavna filijala rahmetli Daeša iliti Islamske države? Ako se Arsenijad bude pitala, tek će da zaliči. Ionako svi, sto mu muka, uporno ne idu kod istog berberina.
