Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Dugačko je mesto to Bavanište, nije baš kao Temerin ali nije ni mnogo kraće: uđeš u njega dok si još takoreći u Pančevu, a kad izađeš, evo te već u Kovinu. Ili nije baš tako, ali kao da jeste.
I mnogima je bilo rodni dom, ili zavičaj, kao Miši Vasiću, ili penzionrsko utočište kao diplomati Đukiću, a dečak će Borislav Pekić baš tamo – na jastuku od belog perja prgavih banatskih gusaka – sačuvati glavu tokom Drugog rata, ne bi li posle s tom glavom svojeglavom mogao da napiše pola srpske književnosti, od čega dobar deo posthumno.
Hoću da kažem: nije pametno olako se poigravati s Bavaništem i Bavaništancima. Trpe dok trpe, ali kad im pregori, bolje vam je da im se ne nađete na putu.
Izgleda da izvesni tzv. naprednjaci iz južnog Banata o tome nisu znali ništa, ili su mislili da takvo znanje njima ne treba jer su oni odavno iznad normalnih ljudskih merila u bilo čemu. Pa su tako, kao reakciju na paorsku pobunu, svojim besnim mašinama opkolili kuću poljoprivrednika Jovanova, baš kao da duh seljačke bune stanuje u njoj, pa ako ga tu zatoče onda će tu i ostati i neće se širiti dalje. Umesto toga, Jovanovljeve komšije, prijatelji, kolege i sapatnici svojim su traktorima i ostalom teškom gvožđurijom opkolili opkoljivače i tako ih doveli u doslovno bezizlazan položaj: vi držite Jovanova a mi držimo vas, pa ćemo videti ko će duže.
Siledžije su obično kukavice, i tu se i ova kvazipolitička banda – predvođena jednim lekarom, što je deprimirajući podatak o bezmernoj dubini ljudskog pada kada se sa đavolom uzmu tikve saditi – raspala na mizerne sastavne faktore, to jest na nekolicinu nikogovića najednom svedenih na svoje prave dimenzije. I tako poželeše da se raziđu, da se na prstima iskradu iz zamke koju su sami sebi postavili, ali se pokazalo da ni Bavaništanci nisu od juče: hajde prvo da se vi lepo pred kamerama izvinite za svoje nasilništvo, pa ćemo vas onda pustiti (jer koji ćete nam kad niste nizašta). I ovi su bogme to uradili, pojeli su vlastiti nusproizvod, ima na Jutjubu o tome dirljivih tragova, nekome možda od sve muke i zabavnih, ali takođe i poučnih za one koji bi možda ubuduće mogli da se nađu u srodnoj situaciji, ne u Bavaništu nego bilo gde u Srbiji, jer izgleda da cela zemlja postaje jedno veliko Bavanište: ako je već to po siledžijama, zašto da ne bude i po onoj drugoj strani.
Ovakva silovanja ljudske časti, pa i elementarne pristojnosti među ljudima, to je ono što će ovom nakaznom poretku doći glave, ovako ili onako. Svašta se može istrpeti, čak i nepristojno dugo, ali kada oligarhija počne direktno da huška i pujda „obične“ ljude jedne na druge: rođake, komšije, kolege iz firme, onda stvari postaju opasno toksične, jer svima njima sutra valja živeti jednima uz druge, pošto ne mogu svi živeti u kulama od slonovače u kojima žive gazde ovog ponižavajućeg užasa. A i te kule, da se ne lažemo, pre ili kasnije će se pretvoriti u dečije građevine od peska, jer tu nikakvog solidnog temelja nema – samo obmane i otimačine.
A onda bi moglo da bude prilično kasno za izvinjenja, jer možda više niko neće imati strpljenja da ih sluša. Zato bi mnogo mudrije bilo onima koji bi se mogli naći u kakvom nedostojnom iskušenju da se uzmu u pamet i da ne dozvole da postanu ili ostanu deo jedne mašinerije za krckanje ljudskog mesa koja se možda u ovom trenutku još čini moćnom i jakom, ali se zapravo već ozbiljno zakašljala i neće proći odviše vremena dok ne ostane bez pogonskog goriva.
Ili će prosto biti opkoljena silom protiv koje se ne može ništa: silom poniženih i uvređenih, koji su mogli progutati svašta, i progutali su, ali ne mogu više da gutaju ucene, siledžijstvo i ponižavanje.
A nije potrebno baš mnogo da se bude slobodan čovek: samo malo samopoštovanja, uz koje prirodno ide i poštovanje onog drugog i njegovog prava da ne bude isto što si ti.
