Piše: Svetislav Basara
Kad sam se obavestio da je Olivera Bećković u „Utisak nedelje“ pozvala na informativni razgovor u svojstvu građana Savu Manojlovića, Micu Zavetnicu i Jovu Bakića - tim redosledom - znao sam da mi nema druge nego da odem u Rim, tj. da se u 20.30 namestim pred televizor i da čekam čuda i pokore.
Nije „Utisak“ čestito ni počeo, a stekao sam utisak da se Jovo Bakić iz revolucionarne faze vratio na predrevolucionarna fabrička podešavanja, što će reći na trezveno sagledavanje stanja u srpskom društvu, koje nije nimalo ružičasto. Daleko od toga. Mračno je kao u rogu.
To je još jedna potvrda moje teze da se temeljni problemi ovog društva ne mogu sagledati - ma koliko wanna be sagledavač bio inteligentan i obrazovan - pre određene životne dobi (približno šezdesete godine) i ne pre nego što se prožive najmanje četiri ciklusa večnog vraćanja istog.
Osim Jove Bakića - kome je došlo (možda je bolje reći „vratilo se“) iz dupeta u glavu - svi ostali u studiju su bili večni povratnici istog, počev od Olivere, trendseterke cincarsko-kalburske čaršije, preko Milice Đurđević Stamenkovski - najnovijeg avatara Milice Stojadinović Srpkinje - zaključno sa Savom Manojlovićem, jednim od avatara Koštunice, Tadića i ostalih dubokih čaršijanera koji su čvrsto uvereni da se izanđala nacionalistička matrica može sprovesti u život na građanski način, u rukavicama i sa white tiem oko vrata.
Scenario večnog vraćanja istog - tj. uvaljivanja muda umesto bubrega - jeste sledeći: Olivera postavlja pitanje od 1.000 tona parizera: kako je moguće da nam se ovo dogodilo i šta će biti ako na dan izbora bude padala kiša, Mica Zavetnica (otprilike) kaže da je sve to zbog francusko-nemačkog sporazuma, Savo Manojlović ne kaže eksplicitno - ali očigledno hoće da kaže - da će sve rešiti neočekivana sila koja se pojavljuje niotkuda i rešava stvar.
Jovo je u jednom trenutku priupitao Micu zna li šta reč „zavet“ znači, na šta je Olivera Mici pritekla u pomoć natuknuvši Bakiću da Zavetnica nije na ispitu i da nije u obavezi da odgovara na profesorova pitanja. Jovo je, međutim, ostao srca kamenoga i insistirao da Zavetnica odgovori, što je i učinila. Ko biva... srpski narod je dao kosovski zavet itd.
Odgovor je, naravno, bio pogrešan, ali objasniti zašto je pogrešan - i kakve štete za istoriju i život proizilaze iz te pogreške - toliko je basnoslovno džaba krečenje da ga čak ni moja neznatnost ne može priuštiti.
Ostatak „Utiska“ - sve do pauze posle koje idu utisci, kad sam isključio televizor i latio se knjige - bio je ispunjen uobičajenim tabloidnim prepičkavanjima tipa čiji je muž k-rva, ko je prava, ko lažna opozicija, ko je poslednji video Miru Marković, kome Vučić prikuplja potpise, koga najviše čereče režimski tabloidi, a koga maze, i sve tako nešto i sve u tom smislu.
Knjiga kojoj sam se po ko zna koji put vratio u samoodbrani od utisaka kojih mi je bila puna glava zove se „Uspon beznačajnosti“. Autor se zove Kornelijus Kastorijadis. Must read.
