Sto hiljada mostova



Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1

Slavili smo pre dve večeri deveti rođendan N1. U svojim poznim godinama bio sam u najboljem mogućem društvu, među novinarskom manjinom koja je uporna u nameri da se opire distopiji. Slikao sam se sa zvezdama koje gledam svakoga jutra a one mene čitaju sredom. Te selfije, ako se tako zovu, podelio sam rodbini da se pohvalim. Njihove poruke su bile uglavnom estetske: daj čoveče, što kvariš ljudima slike! Tamo sam bio najstariji, žilavo lice koje potiče iz prve polovine poslednjeg veka prošlog milenijuma.

Na proslave retko idem, a inače me i ne zovu. Izbegavam i svoje rođendane, nema tu više šta da se slavi jer nikada nije ni bilo. U devetoj godišnjici N1, međutim, postoji simbolika otpora nasilniku koga pokreće ludački perpetuum mobile. Zato sam negde pred ponoć odatle izašao ohrabren: postoje ljudi koji nikada ne odustaju, takvima ne možeš ništa, makar crkao.

Opiranje Njemu nije jedini smisao postojanja slobodne misli. Ona (misao) se razume kao dokaz opstanka u svetu koji je ostao bez nje. Nama nešto svake noći dolazi iz tame, i budi nas, nešto nas svakog dana lišava mira i govori bez prestanka. Nešto je neodredivo, fluidno i sluzavo, onostrano, nastrano, sablasno i odvratno. Nešto takvo se uvuklo među nas, otima nam jedino vreme, iako smo uvereni da ga nismo dozivali niti puštali među ljude.

Pričali smo o tome šta se u stvari dogodilo i zbog čega, kakav je nakazni sticaj slučaja ili zavere u koje ne verujem, doveo to što jeste kao sindrom socijalne smrti i izvor velikog srama pred sobom i svetom.

Nagađali smo, ali nismo našli odgovore, makar ih tražili u rableovkim hiperbolizmima i grotesknim telima i velikim ustima Gargantue i Pantagruela, koji trpaju u sebe sve što vide, sve oko sebe pa i sebe. Odgovore, naravno, nismo našli. Verovatno zbog toga što smo se bavili čudovištima ali ne i fenomenima koji ih proizvode.

Na povratku iz Zemuna u društvu Filipa Švarma i Slobodana Georgijeva, u autu gledamo prenos gostovanja obolelog pripovedača kod Marića. Nisam razumeo mazohizam mojih saputnika, takve mentalne sekrecije ne trpim i ne slušam. Neko će već da napravi sažetke i objasni nam šta taj sve nije rekao, kao što nije rekao ništa. Ali njih dvojica su slušali pažljivo, ne pokazujući muku, mada se ona osećala od Zemuna do Cvetka, ukupno oko 20 minuta. Čitav govor od jedne rečenice počeo je mnogo pre i završio se mnogo kasnije posle toga. Marić je imao ulogu tobož buntovne ovce, nadriduhovitog blesana koji podstiče samoljubivo i upadljivo dosadno mahnitanje gostujuće prikaze.

Pa kaže, evo, svi se ujedinjuju. Jevreji sa Jevrejima, Arapi su se digli, zna se šta je preče i šta se čini kad je potrebno jedinstvo. Samo se kod nas ovi bore da Srbija bude što manja i slabija, da propadne i da služi nekom drugom. To nije napad na Vučića, nego je napad na Vučića napad na Srbiju. To radi opozicija, protiv Srbije u korist nekog drugog, njima je cilj da propadnemo a da se oni obogate, mada već jesu bogati.

Posle toga sledila je legenda o njegovoj neuporedivoj državničkoj mudrosti i hrabrosti. Podaci na kineskoj tabli o napretku Srbije sa njim i propadanju bez njega, obračun sa svima koji nisu tu. Kukavičke laži i nasilne paralele, grimase kao znak opasne poremećenosti.

A onda sam izašao kod Cvetkove pijace i ostavio onu dvojicu da još malo uživaju u svojim mukama, makar do vrha Ustaničke.

Nemam nameru da se u ovom tekstu bavim lažima, jer one su uglavnom dopušteno sredstvo u prljavoj politici. Primeri koji slede nisu obične laži, čak i ne liče na njih. To su košmarni izlivi nastali na neotklonjivom misaonom defektu i neobjašnjivom potresu u centru koji nas čuva u etičkoj ravni. Na primer, izjava od pre nekoliko meseci. Poznata je, ali nije dovoljno istražena. A ona doslovce glasi: Ja sam sagradio hram Svetog Save. Ponavljam, sagradio a ne dovršio!

To nije samo bizarno bulažnjenje, nego opasni eksces koji je izazvao samo blago čuđenje i tek poneki podsmeh. Jebi ga, budaletina popila koju buteljku više i travelja o granicama nepostojećeg. Zašto je izostala bura posle ove fantazmagorične, logoreične prevarne mitomanije?

Možda zbog toga što je to izlivanje namenjeno onima koji ništa ne znaju, pa će verovati. Neimar hrama od prve cigle do kupole. Počeo je da zida pre rođenja, prolazio je kroz hodnike vremena vraćajući unatrag svoje inkvizicijske podvige. Ko bi drugi bio moćan da to učini osim njega, da ozida već sazidano i bude pionir kamena temeljca! Ako nije bilo dovoljno onih koji su stigli da poveruju u tu nastranost, jeste on sam. Odatle proizilazi lakoverje u sve nemoguće i nepostojeće, u čudesa i njihove avetne tvorce, u fantastični svet od stiropora i osionog negiranja onoga što zaista jeste. On stvarno veruje da je izgradio hram, pomisao dovoljna da uplaši svaku sablast.

Zbog toga je gradnja hrama unatraške mogla da bude nastavljena i izmeštena iz sakralnog u svetovno. Za svog mandata, ili čak za nešto kraće vreme, sagradio je, po svom priznanju, tačno 1.440 mostova!

To je već ozbiljno iskušenje za naša čula i kolektivni razum. U stvari, pitanje bi moglo da bude sasvim jednostavno: čekaj majstore, gde su mostovi? Koje si reke i potoke prekoračio ličnim podvižništvom?

Slutim da će nam i ovo promaći kao i sve drugo izgrađeno kao utopija nastala na urođenim ili pijanim halucinacijama. Možda će se broj mostova brzo povećavati, jer ti podvizi, koji nas drže u pokornosti pred kanibalskim Rableovim junacima, nemaju granica. Sto hiljada mostova, to je sledeći cilj, ostvariv do kraja godine, dar za sve one koji sumnjaju u zdrav razum iluzioniste. Progutali ste hram, ćuprije kojih nema, sve strahote izrečene tonom dželata.

Olovka je poslednje sredstvo odbrane 17. decembra. Ona je oružje za dokidanje uvredljive mitomanije, njome se ispisuje uput za urgentno lečenje opasnog bolesnika.