Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Sinovi biraju svoje očeve, da nije tako bili bismo izgubljeni u beznadežnoj slučajnosti. Rečenica kojom je započet ovaj tekst nalazi se u jednoj antologiji epske fantastike, začetoj na temi o neizbežnim daljinama. Ali, sve je to predaleko za jedan tragično kratak ljudski vek.
Povratak u trivijalan život uvodi nas u atavističku genetiku, njeno postojanje ili negaciju, kao i prostiranje ljudskog materijala u oblasti prostačke politike. Ko je čiji i kako je nastao, prestaje da bude važno pred težnjom da se opstane. Ko smo u stvari mi, zašto smo ovde i gde smo krenuli? Pitanja kojima je posvećeno sveznanje neizbežno nas vode u ćorsokak, osim ako sve što jeste, pa i mi, nismo slučajno prosuto božije seme. Ili ostaci zvezdane prašine! I sada tragamo za sobom jedino tamo gde nas nema.
Usred muke oko toga kako se možemo izvući iz mračnog roga i vratiti se među ljude, obnavlja se mit o tome šta je sve u životu radio i dostigao Fahri Musliu, novinar u penziji. Kako je taj čovek uopšte, bez ličnog učešća postao junak bizarne drame iz koje nije ni izlazio. I kako je to postigao kao Hudini modernog srpsko-albanskog zatočenja?
U stvari, on je ovde dugo, živi negde na relaciji Beograd-Prizren živi mirno i bez skandala. Sreće se sa Bojanom Tončićem i još nekim dobrim ljudima.
Musliu je junak skandala koji nije njegov, a bez njegovog imena nije moguć.
Njegov rodoslov je zanimljiva mešavina tračeva, tabloidnih zapleta i kafanskih legendi, koje su pletene logikom zavodljive maločaršijske fikcije i stripovskih zavera o nedopustivim a čudesnim začećima. Ako su takva dopuštenja uopšte potrebna. Ljudski putevi, nagoni i strast su nesputani, a rezultati takve atavističke slobode neslućeni. Ali ovde nije o tome reč.
Već nekoliko godina Fahri Musliju je centar afere koji se nije ni odigrala, jer da jeste tek onda o njemu ništa ne bismo znali. Neki su ljudi skloni operetskim senzacijama tragali za najvećom, uz prostiranje lascivne pripovesti o tome ko je zaista biološki otac Aleksandra Vučića. Za dokaz onoga što se tako ne može dokazati, krenuli su sa likovnim paralelama, tragajući za fizičkom sličnošću između albanskog novinara i ovdašnjeg predsednika. Pa su došli do zaključka da liče, što su i naveli kao neoborivi dokaz i razaslali uporedne slike svima koji su bili pri naumu da ih objave bez oklevanja.
Takva je konstrukcija inače bila potpuno nastrana pa je i nestala u onim prostorijama gde nastaju priče na samoj granici potmule skarednosti. Jedno vreme paralelom likova posvećeno se bavio Milovan Brkić u svom Tabloidu, kasnije utamničen zbog izjave koja nije vezana za slične genetske materijale.
U drugom planu novela je postojala, manje kao političko sredstvo jer nije posedovala snagu da to bude. Više je to bio pokušaj udara iz desnog spektra na prvog srpskog arijevca koji ne baštini takvu čistotu pred mračnom tajnom. Desna tabloidna mašina pokušala je da iz oktroisane genetike i imputirane nečiste krvi dokaže puteve kosovske izdaje.
No ipak je taj nivo zapleta smatran izrazito neozbiljnim i toksičnim u traganju za modelima praktične politike. Sa svojom nepostojećom avanturom koja se raspirivala u njegovim ozbiljnim godinama, Musliu se borio ćutanjem i ignorisanjem. Makar koliko je to bilo moguće. Možda nije ni bilo razloga za trošenje preostale snage u negiranju onoga čega inače nema.
Kad odjednom… Bez razloga, uz povode koji su već zgasnuli zbog nedostatka goriva i istrošene fantastične verzije o nastajanju, javio se A. Vučić lično. Nije odoleo iznenadnoj potrebi da se slika sa neposrednim muškim pretkom i tronuto saopšti kako je Anđelko Vučić njegov otac. I da je, naravno, ponosan na njega a ovaj na sina. Bila je to prilično tugaljiva priredba, puna patosa, suza i pratećih facijalnih izlučevina.
Nije lako definisti ovaj nastup drugačije nego kao stupidno obrazlaganje suvišnog. Anđelko je tvoj otac, i šta s tim? Ponosiš se Anđelkom? I to je u redu. Ali koga je briga da još jednom sazna ono što je poznato. Osim ako A. Vučić nije želeo da raščisti sa čaršijom međusobne nedoumice i nesporazume i tako je ponovo raspirio priču na sve četiri strane male varoši. Opsesivna želja da se bude u javnosti po svaku cenu ima svoje posledice, a one su u ovom slučaju podigle prašinu: šta si hteo da kažeš, momče? Da zapečatiš ono što si siguran da znaš!
Temom moguće neželjene mešavine genetskog materijala ozbiljnije nego ovde, bavili su se mediji u komšiluku. Ništa novo ni tamo, osim razumevanja porekla senzacije i njenog gašenja, koje je usporeno opisanim Vučićevim ispadom.
Tema je ponovo postala suviše vrela da bi bila ugašena građanskom logikom. Fahri Musliu je govorio za Al Džaziru. Mirno, obzirno i sa puno poštovanja prema Vučićeoj porodici. Epilog intervjua: on nije i nikako nije mogao da bude otac Aleksandra Vučića. To bi moralo da bude prirodno okončanje višegodišnje sage o plodovima balkanskih ljubavnih fikcija.
I Vučićevo sećanje na svoje postanje i intervju Fahrija Mulijua u Al Džaziri, preneo je Danas u izvodima. Na tom nivou nastaju muke spontanog pobačaja naprednjačke misaone elite u odbrani svog vlasnika. Napadi Vladimira Đukanovića i Nebojše Bakareca na Danas bili su ispadi neizmernog euforičnog prostaštva uz potencirane kerberske urlike.
Danas je samo preneo Vučićevu izjavu da je se njegov otac zove Anđelko. Da ga voli i da je ponosan na svoje poreklo. I javno svedočenje novinara u penziji Fahrija Musliua da on nije otac dotičnog.
Moguće da su dvojica nepismenih kopljanika koji probadaju sve oko sebe. pogrešno razumela šta piše u Danasu. Ili nisu ni čitali. Šta bi Danas mogao drugo nego da njihovo čedo odvede u drugačiju prošlost i pripiše mu da je takav kakav je, plod iskonskog greha.
Njihov stres povodom pretnje da će ih Vučić napustiti ako SNS izgubi izbore, ne može se izmeriti. U SNS se masovno vade krštenice. Svi koji mogu, donose svoje dokaze o poreklu sina i oca, s koca i konopca.
