Teško je ćutati o „Ribnikaru“. Pogotovo kada grupa roditelja postradale dece, u kabanicama, sa kišobranima i po kiši, zajedno sa grupicom ljudi koji ih podržavaju, mora da izađe, u zimsko jutro, u 8.40, kada je počela pucnjava, ispred proklete škole da traži Memorijalni centar za svoja čeda i njihovog prijatelja, Memorijalni centar koji im je obećan, a potom osporen, opstruisan, podriven i sklonjen iz javnog prostora kao ideja i kao rešenje.
Svi mi, čija deca su, na sreću, tog kobnog dana izašla na vrata bivše škole, ili su bila u drugoj smeni, ali su poznavala žrtve, moramo pognuti glavu pred roditeljima onih drugara naše dece koji tog dana nisu izašli na izlaz proklete škole.
To se utoliko više odnosi na one čija deca nisu ni bila u bivšoj školi „Ribnikar“. Oni posebno moraju pognuti glavu pred žrtvama i njihovim porodicama.
A najviše se to odnosi na one kojima su deca, i život našeg Dragana, povereni, a nisu ih sačuvali.
Oni, pred članovima jedne pristojne, ljudske zajednice, imaju pravo samo na muk. Pokajanje. Tišinu. Poštovanje. Nikako ne na kakofoniju, vrisku i skaredni nemoral kakav pokazuju.
Roditelji ubijenih ne samo da nisu dobili podršku i pomoć zajednice, nego su predmet bezočnog iživljavanja jedne grupe ličnosti okupljenih oko interesa da prokleta škola „Ribnikar“ nastavi da radi kao da se ništa nije desilo.
Ta grupa ljudi smatra da je ta bivša škola deo njihovog identiteta, jer su je i sami završili, pa su u istu tu školu poslali svoju decu, a kada su nečija druga deca u toj školi pobijena, oni su opet poslali svoju decu u istu tu školu.
Sama ta duboka poremećenost potvrđuje osnovni utisak u javnosti o tome da sa školom „Ribnikar“ nešto duboko nije u redu, jer ako je ona formirala ličnosti koje pokazuju ovakav nedostatak empatije i ljudske pristojnosti, toliki nedostatak da njeni nekadašnji učenici, sada kao članovi „Saveta roditelja“, jednog marginalnog organa te škole, ne nalaze za shodno da u Školski odbor izglasaju predstavnika roditelja ubijene dece, nego rade protiv njihovog izbora, onda to pokazuje koliko je obrazovanje i vaspitanje u toj školi bilo i ostalo problematično i društveno štetno.
Ako bivša škola „Ribnikar“ proizvodi ličnosti koje izlaze u medije i govore protiv osnivanja Memorijalnog centra i obustavljanja nastave tamo gde je prosuto toliko nevine krvi, sama ta činjenica govori o nužnosti da se bivša škola „Ribnikar“ odmah zatvori i da se objave imena onih koji su učestvovali u ovoj sramnoj kampanji protiv roditelja ubijene dece.
Pošto je u bivšoj školi „Ribnikar“ moguće da grupa nastavnika ima toliko drskosti i nevaspitanja da piše neobavešteni tekst i pismo „Danasu“ u kome, obuzeti strahom i drhtanjem za svoje plate i radne odnose, ne smeju da se potpišu, a pišu nemoralno i nečasno, neobrazovano i neznalački, o pojmovima i stvarima koje ne razumeju, poput moralne dužnosti, vređajući time osećanja i ugrožavajući dobrobit onih porodica ubijene dece koje traže memorijalizaciju i zatvaranje škole, onda je već to dovoljan dokaz da ta bivša škola nema više mesta u obrazovanom sistemu. Da nije slučajno što se ono što se dogodilo, dogodilo u toj školi.
Samo onaj čije dete, toga dana, nije izašlo na vrata proklete škole, zna kako posle toga izgleda svet.
U društvu u kome roditelji ubijene dece stoje na kiši i hladnoći tražeći prepoznavanje tragedije i izgradnju Memorijalnog centra, a kojekakvi prodavci sijalica i osobe na funkcijama u kućnom savetu koji se predstavlja kao nekakav organ vlasti u školi bezočno gostuju po medijima i govore neopisive besmislice koje vređaju samu potku normalnosti svakog čoveka, ne može biti pravde, ni milosti, ni dobrote, ni napretka.
To je društvo u kome se objavljuju pornografski snimci političara, ko god da ih je objavio, a ni oni koji su te snimke objavljivali, ni ti političari, nisu došli ispred škole da zatraže da se za nevine duše izgradi Memorijalni centar umesto proklete škole. Jer kalkulišu. I jedni i drugi.
Veliki vladika Njegoš opisivao je ovo stanje govoreći kroz različite likove u svojim delima.
Kroz usta turskog vladara on tako kaže: „Pučina je stoka jedna grdna!“, da bi, na drugom mestu, opisao stanje o kome ovde pišemo rečima:
„Sve je čovjek bruka sa čovjekom,
Gleda majmun sebe u zrcalo.“
Ninela Radičević, mama Ane Božović
Dr Aleksandra Bulatović, Institut za praktičnu humanistiku, Beograd
Prof. dr Aleksandar Fatić, Fellow, Američka asocijacija za filozofsku praksu (APPA, Njujork)
