Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Do sada je to uvek bilo ovako: činili su i učinili su sve što im se prohtelo, jer su se usudili da to učine. Ili odvažili, drznuli... možete to da nazovete kako hoćete, suština je deprimirajuće ista.
Za to vreme, „razumni“ građani i malograđani odmahivali su rukom: „Ma, nema šanse! Pa, nisu baš toliko ludi, a nisu ni baš tolike barabe!“
Kad ono, jesu toliko ludi, i jesu tolike barabe. I imaju odličan njuh da osete šta, kada i kako mogu da učine, jer neće naići ni na kakav po njih iole opasan otpor. Ukratko: rizik minoran, a profit ogroman. I šteta ogromna, ali ne njihova. Štetu ostavljaju nama, i pravo da vam kažem, nije da to nismo zaslužili.
Tako je, među drugim čudima i pokorama, nastao i taj Beograd na vodi, tako smo dobili voz a izgubili železničku stanicu (čega se ni Montipajtonovci ne bi dosetili), tako nastaju prazni i besmisleni trgovi s paraspomeničkim skalamerijama, živim spomenicima mahnitosti i besramlja. Tako nestaju naši gradovi, jer šta će vam gradovi kad nestaje i društvo i sve ono što ih čini, što ih utemeljuje u prostoru i vremenu, tako nestaju građani a preostaje masa sumornih podanika koji više nisu ni za šta niti protiv bilo čega, nego vegetiraju od danas do sutra pasivno čekajući kraj nečega, ne zna se tačno čega.
Tako biva sa svime, pa zašto ne bi bilo tako i sa sajmom – knjiga ili bilo čega drugog? Stvar nam i dalje deluje nadrealno: ideja da će neko prosto srušiti Beogradski sajam da bi na razvalini izgradio još onih izraslina u prostoru namenjenih protiv svega što je ovaj ili bilo koji grad, pa tako i protiv onih koji bi navodno u njima trebalo da žive, još je nekako apstraktna, kao da nas neko provocira na prazno, da vidi kako ćemo odreagovati.
I, kako smo odreagovali? Pesnici, pisci, izdavači i ostala menažerija u najboljem slučaju njanjavo lamentiraju, kao što su – opet samo u najboljem slučaju – njanjavo lamentirali i u prethodnim „apstraktnim“ situacijama koje su potom vrlo brzo postajale vrlo konkretne. Većina je prosto ćutala i pravila se mrtva, i to čini i sada. Bauljaju ljudi ovim Sajmom knjiga, već nekako melanholično pomireni s tim da bi mogao biti poslednji na ovom mestu i poslednji koji bi uopšte bio deo naših ličnih istorija i onog boljeg pamćenja jednog društva i jedne kulture. Izgleda da su svi već nostalgični za onim što je ipak još tu, što je već isto što i mirenje sa nestajanjem. Čak su i nesrećne pljeskavice dobile posthumnu rehabilitaciju i sada kao da svima nedostaju, nakon što su decenijama bile predmet koreografisanog prezira „kulturnih“ fićfirića i skorojevića.
A može li se učiniti nešto bolje i više od njanjavog lamentiranja? Dejan Atanacković je u ovim istim novinama to lepo objasnio, nema se tome šta dodati. Sve što je izgubljeno, a da nam je bilo potrebno i važno, i sve što smo dobili, a da nam uopšte ne treba nego naprotiv samo nagrđuje naše živote, sve je to tako zato što smo dopustili da tako bude, zato što nismo učinili ništa ozbiljno i stvarno da bude nekako drugačije i bolje. Zašto bi baš sa Sajmom bilo drugačije? A opet, negde ta hipnotisanost pileta spremnog za klanicu mora da se prekine. Zašto ne sada i ovde?
Svakakvih sam se divnih i groznih, ludih i šašavih stvari, ljudi i knjiga nagledao prethodnih decenija na Sajmu knjiga, ali teško da je išta bilo sumanutije od mape grada Berlina koju sam video na štandu DDR-a 1988, godinu dana pre nego što će se ta tvorevina rasplinuti u zasluženom ništavilu. Na toj mapi, naime, postojanje Zapadnog Berlina uopšte nije notirano niti priznato: na prostoru koji je on zauzimao zjapila je savršena praznina belog papira, jedno Ništa koje je istovremeno bilo mnogo rečitije od svega drugog što se predstavljalo kao Nešto.
Ovo je možda poslednji trenutak da i naši gradovi i naši životi ne postanu te beline, te rupe na mapama koje će samovoljno iscrtavati pohlepni kartografi naših života.
Dogodine na Sajmu? Možda tako, a možda nikako. Izbor je opet samo naš, kao i posledice izbora.
