Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Zanimljivo, do trenutka u kojem nastaju ovi redovi, niko Medeničin čin i njegove razloge nije ni podržao i solidarisao se, ni osporio i suprotstavio se. Tzv. kulturna javnost se pravi mrtva, tako je valjda najbezbednije. A možda se ne pravi, nego je stvarno mrtva?
U celoj Srbiji kanda se našao samo jedan jedini čovek koji je imao neki problem s gostovanjem Aleksandrinskog pozorišta iz Sankt Peterburga u beogradskom Narodnom pozorištu. Taj čovek se zove Ivan Medenica. Pošto je imao problem koji se očigledno nije mogao prevazići drugačije, Medenica se lepo odjavio sa spiska gostiju koji je trebalo da uveličaju događaj, i u autorskom tekstu opširno i koncizno objasnio zašto je to učinio. Zanimljivo, do trenutka u kojem nastaju ovi redovi niko Medeničin čin i njegove razloge nije ni podržao i solidarisao se, ni osporio i suprotstavio se. Tzv. kulturna javnost se pravi mrtva, tako je valjda najbezbednije. A možda se ne pravi, nego je stvarno mrtva? Ili bar čudno miriše.
O čemu se tu radi? Ugledni “piterski” teatar došao je da izvede Gogoljevu “Ženidbu” u režiji Valerija Fokina. Netom pre toga, ovdašnji su pozorišnici gostovali u narečenom teatru, i izveli “Rat i mir”. Hmm… malo lošeg humora: da li je taj naziv dozvoljen u Putinovom carstviju? Zar ne bi trebalo da se zove “Specijalna vojna operacija i mir”?
Kako god bilo, niko, pa ni Medenica, ne osporava visok umetnički renome peterburškog pozorišta i reditelja koji ga vodi. Ono na šta Medenica ukazuje kao na mogući izvor izvesne, hm, nelagode, jeste da je navedeno pozorište reprezentativno državno i 100% na budžetu, te još nešto, rekao bih mnogo važnije: “ono što je za Putinov režim u filmskoj umetnosti Nikita Mihalkov, to je u pozorišnoj Fokin: zastupnik državne kulturne politike, nosilac najviših odlikovanja, redovni gost u Kremlju, Putinov ljubimac”.
Nešto mi govori da je bornirana kulturna beočaršija zgrožena već i spominjanjem u ovom kontekstu napornog filmskog varvarogenija: ah, pa zar postoji neki problem s Velikim Nikitom? Zar on nije osvajač najviše grend slemova, najveći reditelj u istoriji filmske umetnosti, za kojim slede don Kusta i možda Tarkovski?
Dobro, vratimo se pozorišnim daskama. To kako je Medeničin pokušaj etičko-političkog problematizovanja jednog, mooolim vas, umetničkog čina, složno izignorisan i prećutan, govori da je strategija netalasanja jedini odgovor na “nezgodna” pitanja i dileme do kojeg je voljan, ili u stanju, da dobaci naš pozorišni i teatrološki, ako ne (a da!) i generalno kulturni mejnstrim. Stvarnost kulja kroz zaključana vrata Narodnog pozorišta (gde su gledaoci inače držani kao taoci, pa ne smeju ni da izađu u pauzi), ali ugledni izvođači i probrana publika zajedničkim snagama upiru da je zadrže s one strane ulaza u “hram” da ne oskvrnu njegovu izolovanost u sterilnim uslovima “čiste umetnosti”.
Jer stvarnost, naime, nije nimalo lepa i nimalo čista. U njoj, onaj koji drži Fokina i mnoge druge kao dvorsku poslugu višeg ranga već godinu i po ubija, razara i komada susednu i sestrinsku zemlju, narod, gradove, sela, ljude; otima i prisvaja što mu je dostupno, uništava ono drugo. Putinova Rusija u 21. veku vodi rat iz 19. veka, za granice i teritorije, za imperijalno samovoljno redefinisanje svog i tuđeg “životnog prostora”. Nije Rusija, naravno, jedina koja brutalnom silom pravi pičvajze po inostranstvu, ali je jedina koja misli da je vlasna da uvek iznova, po svom ćeifu, određuje šta je uopšte inostranstvo, a šta je “rodina”.
Može li se prema toj činjenici biti “neutralan”, ako niste beslovesno živinče? To je isto kao da kažete da je lupež koji je na ulici oteo bakici novčanik sa skromnom penzijom možda bar polovično u pravu, to jest da vi ne možete da sudite o tome pripada li ta penzija njemu ili njoj.
Ono za šta se založio Medenica je samo jedan etički i zdravorazumski minimum: da se ne pravimo blesavi dok kao savremenici svedočimo činu razbojništva, i da ne ukazujemo demonstrativno poštovanje onima koji razbojnika aktivno podržavaju – šta god bili njihovi motivi za to. Dobro znamo da trula opravdanja i klimave relativizacije nije teško pronaći, samo ako niste gadljivi da ih tražite.
Dežurni demagozi – “žanrovski” podeljeni na korisne idiote i na prepredene lažove – pokušaće da prodaju srcedrapajuću melodramu da se (i) ovde radi o želji za “bojkotovanjem ruske kulture”, ali nasedanje na taj jeftin štos stvarno je ispod svakog nivoa. Kao što nikome prisebnom pre osamdeset godina Betoven nije bio kriv za Hitlera, tako ni danas Gogolj nije kriv za Putina. Ali, baš zato ne govorimo o Gogolju nego o Mihal… pardon, Fokinu! Nije teško ni prezahtevno napraviti tu distinkciju; onaj ko tobože ne uspe, taj to zapravo ni ne želi.
Naposletku se, dakle, i u ovom slučaju, kao toliko puta u istoriji, radi samo o ljudskim izborima: misliti da problem nije u “fokinima” nego u “medenicama” konsekventno znači misliti da problem nije u “putinima” nego u njihovim žrtvama, koje tvrdoglavo insistiraju na svom precenjenom pravu da žive kako hoće. Nema tu nikakve apolitičnosti niti neutralnosti: to je samo malograđanski potuljen način da se aktivna kolaboracija uvije u moralnu tupost. Pih, kao da ambalaža i ono unutra nisu od iste nejestive materije.
