Piše: Milojko Pantić, tekst za ''Danas''
Srbi su definitivno najlakoverniji narod na svetu. Jer iako je u manastiru Banjska otkriveno oružje i vojna oprema za čitavu jednu jedinicu od tri stotine ljudi, a srpski vlastodržac, koji se pita i kada će kiša da pada u Srbiji, kaže da on pojma nije imao o toj terorističkoj operaciji na severu Kosova i sada cela srpska javnost i opozicija raspravljaju o tome da li je to organizovala Srbija ili je Milan Radoičić, bez ičijeg znanja, krenuo da glumi Karađorđa i diže ustanak među Srbima na severu Kosova, onda je to lakovernost bez presedana.
Čovek, ako je čovek a ne Bog, ne može svim ljudima činiti dobro, ali sigurno može da ne činiti zlo većini građana ove zemlje. Desetogodišnja neograničena i ničim kontrolisana vlast Aleksandra Vučića satkana je od sve samog nasilja, kriminala, krađe i ubistava, a on i dalje čini zlo, kao da se ništa dogodilo nije. Nepomenik ne može da spava, kako kaže, od brige za Srbiju, a ustvari sve vreme svoje vladavine provodi prikrivajući činjenice da je lažov i lopov.
Iako je uništio sve državne institucije, rasprodao sve privredne i prirodne resurse Srbije strancima, on se hvali kako nam je stvorio zlatno doba, što će, kako misli, tek istorija da mu prizna. A da išta zna o istoriji, znao bi i za kineskog filozofa i socijalnog reformatora Konfućija koji je još u Starom veku govorio: „U dobro uređenoj državi siromaštvo je nešto čega se treba stideti. A u loše uređenoj državi bogatstvo je to čega se treba sramiti“.
On se hvali da je napravio najviše kilometara autoputeva u istoriji Srbije. Mogao je međutim da nas zaduži još i hiljadu milijardi i da tim novcem napravi autoput od Beograda do Njujorka, ništa to ne bi značilo u odnosu na zlo koje je naneo nekada mirnom i pitomom narodu, uvodeći nasilje umesto zakona i uništavajući školstvo, zdravstvo i kulturu. Da ni jedne od nekoliko desetina stravičnih afera nije bilo za vreme njegove vlasti, već samo streljanje đaka u Osnovnoj školi „Ribnikar“ u Beogradu, bilo bi dovoljno da mu se doživotno zabrani javno i političko delovanje.
Umesto toga njemu se dozvoljava da po ko zna koji put protivno propisima i zakonima, raspisuje i organizuje izbore na svim nivoima, čak i da bude nosilac svih lista zločinačkog udruženja zvanog SNS. Sve to prihvata tzv. srpska opozicija kao da nije svesna da su od dolaska tzv. predsednika na vlast 2012. godine, u Srbiji odbačeni politički programi na osnovu kojih se građani odlučuju za koga će glasati na izborima. On i njegov SNS su politički vokabular sveli na svakodnevno praznoslovno trabunjanje o tome ko je veći a ko manji Srbin, ko je patriota a ko spoljni i unutrašnji neprijatelj Srbije i srpstva, da o zbivanjima na Kosovu i ne govorimo.
Nažalost, sve to tzv. opozicija prihvata sanjajući pobedu na izborima, nesvesna da ako se tzv. predsednik ne skine sa vlasti i formira privremena vlada koja će pripremiti slobodne i demokratske izbore, sva nenormalnost koju su za deset godina instalirali radikalni „naprednjaci“ u svim sferama života, a naročito u politici, postaće normalnost.
To ustvari pokazuje da iz raznih razloga metaforički i blago rečeno, melanholična opozicija nema dovoljno kapaciteta i entuzijazma, niti spremnosti, ne samo da sruši Vučića, što će se dogoditi kad tad, ovako ili onako, nego spremnosti da promeni sistem koji proizvodi Miloševiće, Šešelje, Vučiće, Nikoliće, Dačiće, Vuline, Palme i sve ostale kvazi političare.
Opozicionari nam i u Parlamentu i na protestnim skupovima opisuju stanje na političkoj sceni, a stvar je u tome da se to stanje menja. Zato sam ovaj tekst i naslovio Rekvijem za izgubljenu Srbiju. Moramo se osvestiti i shvatiti da je neostvareni huligan na mestu predsednika za deset godina neograničene vladavine, maltene preko svih medija, nametnuo Srbiji svoje maloumne, huliganske, tabloidne, džiberske i gedžovanske kriterijume života, uništio sve društvene vrednosti i vratio društvo u predpolitičko doba.
