Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Zamrznuti Tomislav Nikolić se vratio kao dokaz da je život moguć i posle opela. To nekadašnji trudbenik na kragujevačkom groblju zna bolje od svih. Vaskrsao ga je Šešeljev posilni, danas uznesen do bizarnog naprednjačkog božanstva.
Nikolić je ponovo na mestu gde se čuvaju uspomene, pobeleo od arhivske prašine. Njegov politički sin, začet u nastranoj vezi sa Vojislavom Šešeljom, bori se za opstanak na vlasti i na slobodi. Ovo drugo zavisi od prvog, mada svaka vladavina ima svoj kraj, kao i pogodnosti koje moć donosi. Tomina uloga je upadljivo neizvesna posle višegodišnje političke atrofije: njegovo je da odloži ili ubrza kraj radikalske dinastije. Nasilna politička karijera ima analogiju u razumevanju smrti: može se odlagati ali se ne da izbeći. Tu fatalnu uzajamnost mali diktatori nisu u stanju da pojme. Beskonačnost je njihova ludačka granica.
Toma beše skrajnut da ne bi smetao. Dobio je kraljevske pogodnosti: vilu na besplatno uživanje, kancelariju sa tridesetak uposlenika, posao razvijanja odnosa sa Rusijom i Kinom. Njegov san je Srbija koja evoluira u rusku guberniju, a za Kinu je delegirao tasta jednog od sinova. Zajedno su imali savršenu zamisao: da kopaju kanal Beograd-Solun, puste Moravu kroz Makedoniju, popune korito vodom dok trasa ne postane plovna. Moravci bi samo ubirali brodarinu, gostili turiste koji su došli da vide čudo neviđeno, pecali pirane i hranili kajmane sa obale u ostacima svojih njiva i ne bi radili ništa. Ta fantastična ideja ostala je neostvarena, ali ko zna, Nikolić je ponovo na obali. Dobio je ašov, može da kopa.
Nadležni organi su prestali da se interesuju za sumnjivi dobrotvorni fond gospođe Nikolić, (Aleksandre, samo mi ne diraj Dragicu) sa kojim bivša prva dama slobodno raspolaže.
Na beogradskim rekama ostale su divlje građevine sinova porodice Nikolić, vrhovnim autoritetom sačuvane od rušenja. (Aleksandre, samo mi ne diraj decu!)
Tomislav Nikolić je saborac svog političkog pobačaja u mržnji prema Đinđiću. Ako negde vidite Zorana Đinćića, rekao je, kažite mu da je i Tito pred smrt bio na štakama. Posle ubistva demokratskog premijera Srbije, radikali su slavili, opijajući se do besvesti. Njihov sadašnji monarh je još tada poludeo od vina.
Toma je sopstveni junak u štrajkovanju glađu, posle čega je sledilo miropomazanje patrijarhovo, pričešće i oprost grehova.
Možda Nikolić ipak nosi u sebi bar za nijansu manje zla od svog naslednika na mestu okupatora Srbije. Kako bi on mogao da pomogne mračnom prijatelju, dovedenom da u pokretu masovne lobotomije bude na čelu oligarhije lupeža?
Mislim, nikako. Analogija nije potpuna, ali zamislite Piksija koji pred kraj utakmice koju gubi, ubaca u igru Džajića. Dobro, Džajić je nekada bio veliki igrač, ali je u starosti postao krpena naprednjačka lutka. Toma je prvi radikalski pobednik nad građanima Srbije. Oživljen je iz hibernacije, stavljen na otrovnu infuziju i osovio se na noge: Aleksandre, samo zovi – gde ti tu i ja.
To nije ono najgore, i nije uporedivo sa njegovim proročkim rečenicama u incijaciji mališana: dete je poraslo, osamostalio se. Tada je polutan zasuzio, dozvolio da ga savladaju emocije pred stvorenjem koje izaziva ili jezu ili odvratnost. Šta je video Toma? Ostvarenu ideju Šešelja kroz njegovo najmlađe zmijsko jaje, ili sopstveni parastos pred nečastivom silom koju nije razumeo.
Idejni tvorac ove distopije, vojvoda Šešelj, ne podnosi Tomu. Ne vidi kako bi on i kome pomogao u sudbinskim izborima. Misli da taj donosi štetu svojim avetnim prisustvom. Uostalom, čitavo jedno biografsko delo neumorni skriboman je posvetio Nikoliću: Pohlepni vepar iz Bajčetine Tomislav Nikolić. To je naslov.
Pohlepni vepar? Ko zna šta je vojvoda želeo da kaže za kuma koji je izrastao na njegovim delima. I Aca Srbin je predmet jedne biografije iz pera svog učitelja: Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić.
I Vepar i Minhauzen su njegova deca koja su ga se odrekla da bi ostvarila njegove ciljeve. Vojvoda pomaže Minhauzena ukazujući mu na štetu koju donosi Vepar. On zna da je Minhauzen nasledio sve od tvorca, ali je svoje kapitalne laži obogatio raznolikim grimasama prezira i mržnje za sve koji u njih ne veruju. Vepar bi, pomažući Minhauzenižu mogao da omete to životno delo, makar ono bilo pred rušenjem.
Sva trojica potiču iz istog opsenarskog šešira. Mađioničar je izvukao tri klovna, pustio ih ovde i oni su izrasli u zlikovce. Okumili su se više puta, svako sa svakim, međusobno se strastveno mrze, i to je tajna njihovog razornog sklada.
Pred nama je završnica radiklaske metastaze. Smrdi do neba, to je zadah pozne jeseni u Srbiji.
