Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas''
„U ime naroda” – stoji pri početku teksta svake presude. Svemu što potom sledi ovo bi trebalo da nadoda ozbiljnost. Ali i ne mora: kakav narod, takva i ozbiljnost.
Aidi Ćorović ovih dana je stigla presuda: uznemiravala je, veli zvanični jezičak pravde, javni red i mir naše prestonice gađajući jajima mural s likom Ratka Mladića, usput deleći verbalni napuš policijskim službenicima dok su na dužnosti. Čime je država priznala najmanje dve stvari: a) da je policiji dužnost da prihapsi one što skrnave kulturno dobro živopisano po fasadi bez pristanka stanara, dakle da brani bezakonje, i b) da se, ukoliko imate jaja, preporučuje da tu činjenicu zadržite za sebe, tako da se, u ime socijalne jednakosti, stopite s masom koja ih ič nema.
Na jajima, verujem, nećete naći popularni logo „bolja cena”. Kako stvari stoje, u vremenima što dolaze biće samo sve skuplja. Aidu Ćorović će, piše u presudi, jaja koštati sto iljada, plus još četiri za troškove krivičnog postupka.
„U ime naroda” je s razlogom tu: narod većinski misli da je na dotičnom zidu skoro pa freska. Zato što ga već tri decenije jaše ekipa koja sve naše poraze proglašava pobedama, svakoga ko nas je u crno zavio proizvodi u heroja, a svakoga ko heroj jeste nabija u septičku jamu za života, potom u tminu zaborava.
Da bi se u heroja proizveo jedan masovni ubica civila – ili jedan mafijaški bos iz čardaka s bazenom, koji je svojevremeno po povratku na Kosovo sopstvenom narodu poručio ono sad već antologijsko „vratio sam se, a vi znate šta to znači” – takođe treba raditi još za života: na sva njihova nepočinstva valja u realnom vremenu lepiti etiketu „u ime naroda”. Kiš svojevremeno reče da je (lažni) patriotizam poslednje utočište hulja. Bilo nekad.
Sad im je to prvo utočište. Prava sigurna kuća. S bazenom. Dok god je moguće narodu u koštanu srž ubrizgati ideju da su ljudi poput Milana Radoičića heroji, mi ćemo, kako moj drug Miša Majić napisa u jednoj svojoj priči, ostati ovako pomno zadubljeni u sopstveno istrebljenje.
Osvanuli su bilbordi na kojima piše da nećemo zaboraviti Banjsku. I ne treba zaboraviti. Samo je pitanje šta ćemo tačno zapamtiti. Da se onamo desilo herojstvo ili da je jedan osvedočeni kriminalac-miljenik režima poveo ljude na streljanje, dovoljno očajne od Kurtijevog šikaniranja da poveruju takvome.
Sad kad nam prete sankcije, neko reče: „Pa nećemo valjda biti taoci Vučića i Radoičića?” Ali to nije novost: Srbi s Kosova njihovi su taoci već jako dugo, slavni dvojac sad je samo odlučio da tu uspešnu praksu teritorijalno proširi na sve nas.
Da bismo to progutali, potrebno je da nas se do kraja zaljubi u samouništenje, da nas se ubedi kako Aca Srbin i njegovi desperadosi u srcu imaju samo i jedino narod – ukratko, da nas se kolektivno preseli u univerzum gde je Oliver Ivanović izdajnik i mrzitelj srpstva, dok su ljudi poput spomenutog tandema pak zaštitnici, vitezovi u sjajnom oklopu i sa svetačkim oreolom. U univerzum gde su ljudi dali život za otadžbinu, a ne za Milana Radoičića.
Za to vreme, osvanulo je još nešto: novi štandovi vladajućih kidnapera države i naroda, u ime naroda. Idu izbori, okitilo se to i novim sloganom; draga osoba javlja mi kako joj se izdaleka učinilo da geslo glasi: „Srbija sanja i osnovne stvari.” Kad se primakla, videla je da zapravo piše „Srbija sanja i snove ostvaruje”.
Nije li to genijalno oličena suština: istina se vidi kad se samo malo odmakneš od situacije, ali vlastodržeći vlastodrčnici iz petnih se žila trude da ti nabiju nos u nju, tako da vidiš samo njihove mantre i bajalice.
„U ime naroda” je i naslov Mišine knjige iz koje je onaj citat od maločas. Kaže se tamo i da su kod nas najugroženija vrsta oni „…koji su sposobni da staloženo i argumentovano izraze mišljenje koje se razlikuje od predubeđenja okruženja.
Umesto dosadašnjeg pristupa, to bi podrazumevalo da najmlađe, još u školama, učimo da smo na ovim prostorima, sticajem različitih okolnosti, bili izuzetno nemilosrdni prema ljudima ovog tipa”. Predubeđenja su drugo ime za instalirane narative.
Što su više neistinite, te instalacije su agresivnije. Aca Srbin učiniće sve da odbrani svog mezimca, možda čak naruči i crtanje murala; u slučaju sankcija, sevnuće i tabla „Bulevar Milana Radoičića”, u duhu radikalske tradicije.
Za pobunu protiv toga trebaće nam jaja. A biće sve skuplja. Ali nabavimo ih. Moramo. U ime naroda.
