Bio sam juče u Malom Orašju i Duboni, pet meseci od monstruoznog desetkovanja ova dva sela. Osam mladića i jedna devojka ubijeni su, ali se teško može reći da su preživele njihove porodice, njihovi rođaci, prijateljice, prijatelji, komšije. Ova dva sela, a verujem i čitav kraj, nepovratno je izgubio najbolje što su imali, ne samo u sadašnjosti, već i kada gledaju u budućnost. Nada u neku bolju budućnost, čak i u neki snošljivi život, ne postoji. I niko se ne angažuje da se takvo stanje sistemski promeni.
Autor: Veran Matić
Nisam išao da pišem tekst, već drugim povodom, da se sretnem sa jednom od porodica. Ali se dogodilo da sam na svakom mestu na koje sam zastao, gde su njihovi najdraži ubijani, ili na grobljima, susretao roditelje i rođake, koji su tu svakodnevno, bar jednom tokom dana. Koliko god da znate dimenziju zla koje je počinjeno njihovim najdražima i njima lično, njihovim porodicama, a dolazite otvorenog srca, ne možete a da vas ne preplavi saosećanje ili beskrajna tuga. I vi možete samo da im se pridružite u tugovanju i da ih slušate. To su reči, misli, iskustvo koje je nepojmljivo.
A juče je bilo 5 meseci od užasnog zločina.
Odlučio sam da nešto napišem jer od odlaska sinoć iz Dubone i Malog Orašja, ne mogu da dišem od tuge i besa. Znam da bes nije dobar, ali je prirodna reakcija na nepravdu, nesreću, na nekažnjivost, na nebrigu. Na trajnu nebrigu i stalno povređivanje sećanja na najdraže, na nedostatak bilo kakve redovne komunikacije, na nedavanje informacija, na odsustvo podrške onima koji su izranjavani i ranjivi doživotno.
Vredni domaćini, časni ljudi, sa vaspitanom i vrednom decom, sa perspektivom obezbeđenom sa svojih deset žuljevitih prstiju i sa svojim kičmama pobolelih od fizičkih radova, sa težnjom ka boljem za svoju porodicu a samim tim i za društvo. Tu, u ataru Beograda, a kao da su stotinama kilometara daleko, kao da su u nekoj drugoj državi. Neko je svojevremeno rekao da je Beograd bliže Londonu i Njujorku, nego mestima 50 ili 100 kilometara južno u Srbiji.
Motel „Jerina“, popularnija u našoj istoriji kao „Prokleta Jerina“ samo je na 50 km od Beograda. Kada skrenete ka Mladenovcu, prvo uđete u Malo Orašje pa Dubonu, mesta vrednih voćara, povrtlara… poljoprivednika, težaka. Moglo bi se reći da je to Srbija kakvu znamo, blago brdovita, zelena, plodna. U isto vreme i društveno zapuštena: bez domova omladine ili kulture, centara za društvene aktivnosti. Svedeno na škole i školska dvorišta i par prodavnica ispred kojih su postavljeni improvizovani stolovi, oko kojih sede oni koji su dan proveli u voćnjacima i njivama, kako bi se bar malo opustili u razgovoru. Deca i mladi ova dva sela, kao i brojnih drugih, bez bilo kakve kulturne ili zabavne ponude, oslonjeni samo na sebe, svoja drugarstva i druženja na jedini mogući način, razvijali su se na temeljima porodičnih vrednosti i sa tim vrednostima.
Ubica, kao iskonsko zlo, bio je tu strano telo koje je u ovaj ambijent pristojnosti uneo stalnu višegodišnju destrukciju. Na svakom nivou, narušavajući društveni poredak koji je građen životima sadašnjih stanovnika, roditelja, njihovih roditelja, baka i deka, i njihovih roditelja… Besprekorna istorija porodica, društva, sela, razarana je destrukcijom jedne porodice koja je stekla moć, protiv koje niko nije mogao ništa. Jer ako se pobunite, ako prijavite bahatost i nasilje, najmanje što može da se dogodi je zataškavanje od institucija sistema, a uvek sa tim ide i osveta moćnika, koji koristi dodatno institucije sistema da nanesu dodatno zlo onima koji su već bili ugroženi od nasilnika. Ovi ugledni, pošteni ljudi, sa tradicionalnim vrednostima ali i savremenim shvatanjima, samo su se povlačili u izolaciju pred torturom beskurpuloznih pojedinaca. Mala nekažnjavana zla donela su veliko zlo. Nepojmljivo.
Verujem da je teško objasniti sve sistemske promašaje i propuste. Sada čak izgleda da će zlo biti opravdano na neki način, kroz preblage kazne za ovako užasan zločin, da će biti racionalizovano kroz, takođe devastirano, pravosuđe. Jer je sistem fasciniran, čak opijen, uticajem i moći.
Ali gde je ljudskost u ovim najtežim trenucima ne samo za porodice žrtava već za sve nas?
Ovi ljudi, ova sela, izolovani su, ostavljeni, da sve prekrije vreme i zaborav. Ali su svi obavešteni, kao da žive u centru Beograda. Njihova pažnja i njihov fokus, snažniji je od svih nas, zatrpanih svakodnevnim senzacionalizmom.
Oni postavljaju pitanja, racionalna: kako je moguće da sudska medicina, foreznika, ne obavlja efikasno svoj posao. Umesto prozvanih institucija, odgovara im se sa: „pa to je uobičajeno, imamo i mi neke slučajeva u kojima se kasni više od 6 meseci“.
Pitaju u Duboni – da li su uporedivi slučajevi, da li treba amnestirati neefikasnost institucija, koliko da čekamo na elementarne odgovore?
Pitaju u Duboni – da li su ikada tražili monopol na sopstvenu tugu?
Pitaju o tome zašto još uvek nisu učinjeni javnim rezultati istraga unutar policije, tužilaštva, socijalnih službi za pogrešne procene, za oslobađajuće presude, za amnestiranje nasilnika u svakom činu nasilja koje je činio…
I kako je moguće da u mirni kraj ovih sela, jedna osoba, jedna porodica unese toliko oružja, toliko nasilja, toliko zaštićene bahatosti?
Da li je iko prozvan za očiglednu korupciju u prikrivanju?
Umesto otvorene društvene debate o svim propustima, o kaznenoj politici i njenoj efikasnosti, o stalnoj toleranciji zla…
Umesto da imamo dnevne programe u kojima se osuđuje takva praksa, takvi primeri kojih je prevelik broj i koji su postali dominantni u našoj svakodnevici…
Umesto da imamo programe podrške porodicama, drugarima, prijateljima, i da uzdižemo društveni život u ovim mestima…
Imaju svakodnevni težak rad u polju, u radionicama, i od društvenog života imaju posetu grobovima svoje dece, svojih rođaka, svojih drugara.
To je najmanje što mogu da učine u svojim životima, jer ne postoji ni jedna druga organizovana aktivnost od strane nadležnih institucija koja bi stvarala prostor podnošenje bola i stvaranje smisla života kroz sećanje na vrednosti ubijene dece, kroz vrednosti na osnovu kojih su ih vaspitavali roditelji, kroz stvaranje uslova za podnošljiv život, uz napore da se istrage učine efikasnim, da se izvrši pravda i da kaznena politika zaštiti ove porodice od ponavljanja zla ali i celo društvo od ovakvih masovnih ubistava.
Najniža kazna u ovakvim slučajevima morala bi da bude doživotna. Naš kazneni sistem nikoga nikada nije popravio, pa neće ni ovog patološkog nasilnika i ubicu. Roditelji, porodice očekuju, kao minimum, garanciju da ubica nikad neće ponovo doći u Dubonu i Malo Orašje i u njihove živote. Strah od ponavljanja zla prema njima i njihovim porodicama je nešto što lebdi nad njima kao nekakva zlokobna pretnja koja urušava svaki smisao življenja.
Nikakvi psiholozi i psihijatri neće pomoći ako postoje realne osnove za ovakav strah. A uverio sam se da je on ne samo jak, već i opravdan.
Prošlo je pet meseci bez ikakvog pomaka. Bez razumevanja problema. Bez snažne društvene solidarnosti. Praktične.
Umesto svega toga, kuću ubice čuva policija 24 sata 7 dana u nedelji. Zbog čega? Zbog kakve procene? Ništa o tome ne znaju ni meštani Dubone i Malog Orašja. U stvari ne znaju ništa o najvažnijem u njihovim životima: zašto su ubijena njihova deca, zašto to nije sprečeno i ko je za to odgovoran, iako je bilo dovoljno dokaza da se to može dogoditi, zašto se istraga odvija tako da stvara nove sumnje, zašto, zašto, zašto...?
I svi onda imaju potpuno pravo da sumnjaju. Da sumnjaju toliko da postavljaju pitanja o tome da li je i sa kojim motivima neko ovo organizovao, da sumnjaju da su postojale namere i van individualnih patologija, da sumnjaju u istrage…
Roditelji imaju pravo na svaku sumnju i svako pitanje, jer im se ne odgovara ni na elementarna, zdravorazumska. I zbog toga što nema reakcije ni prema propustima koji su doveli do ovog masovnog zločina koji se „vide sa Marsa“ jer postoje imena ljudi koji su u svakoj od institucija propustili da urade ono što im je posao.
Budućnost Srbije može se videti u odnosu prema žrtvama u školi „Vladislav Ribnikar“ i u Duboni i Malom Orašju. U ovom trenutku, sudeći po odnosu prema porodicama i zločinu, ona ne da nije svetla nego ne postoji ni jedna aktivnost koja bi dovela ne samo do kažnjavanja već do prevencije budućih ubistava.
Srbija, i vlast i opozicija, bi morali svoju nultu poziciju da definišu stanjem u Duboni, Malom Orašju i OŠ „Vladislav Ribnikar“. I da se kaže da smo dotakli jedan nivo dna… I da se porodice žrtava pitaju kojim putem Srbija treba da ide. Svi ostali putevi su pogrešni.
Izvor: Javniservis.net
