3. oktobar, 14.ti rođendan Eme Kobiljski i 4. oktobar – pet meseci od masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i selima Dubona i Malo Orašje.
Piše: Veran Matić, za portal Javniservis.net
Povremeno me preplavljuje osećaj nemoći zbog činjenice da ne mogu da utičem da se stvari suštinski bitnije i brže menjaju u željenom smeru, da se načini iskorak i stvori nacionalno jedinstvo u vezi sa ovim užasnim majskim tragedijama.
Najmanje što možemo da uradimo je da budemo prijatelji roditelja, drugara, porodica i prijatelja žrtava, da zajedno tugujemo i pronalazimo najbolje načine za sećanje na divne anđele, ne samo da tešimo i budemo tešeni, već da učinimo sve kako njihove žrtve ne bi bile uzaludne.
Proleće ’23:
Ekskurzija, putovanje u Italiju, nikada nije bilo veselije. Druženje, muzika, đuskanje, razdraganost, šale, selfiji, fotografisanja… Baš je bilo vidljivo koliko je Ema sazrela. Tokom prvomajskih praznika, provedenih u okolini Valjeva sa rođacima, uključila se u sve igre i poslove. Silno pozitivna.
Drugog maja uveče, spremala se za važan dan – fotografisanje za školski almanah, feniranje… Ujutro, spremanje za školu sa malim kompletom šminke, spremnim za školski toalet koji je bio omiljeno mesto za šminkanje, sređivanje i slikanje sa drugaricama.
Uzbuđene i u najlepšem mogućem izdanju, Ema i Mila se spremaju za školu.
Obično se spore kojim putem će ići, Mila bi kroz park, a Ema preko Mitićeve rupe gde se okuplja ekipa, pre škole. Ema kreće ranije, Mila se tek sprema. Posle desetak minuta, Ema se vraća kući, jer je zaboravila kartone za tehničko.
Mila kaže da zna gde su i donosi seki. Ema razneženo, uz zagrljaj, kaže: „Volim te, seko. Hajdemo zajedno u školu tvojim putem, kroz park“, i mami Nini dodaje: „Volim ovo malo prase“.
…
Imao sam prilike da čujem puno svedočenja o dobroti, plemenitosti, ljubavi i talentima dece iz škole Vladislav Ribnikar i iz Dubone i Malog Orašja. Svestan sam koliko je važno da dobro suprotstavimo zlu koje se pojavilo i donelo tragedije, nesreću i nepojamnu tugu. I koliko je važno da pričamo o dobroti naše dece, koju je zlo nastojalo da zaustavi. I da kroz priču, sećanje i življenje, svu tu decu i njihovu dobrotu, učinimo živim za nas, jer ako to ne budemo činili, zaboravićemo i na to šta je u svojoj suštini istinski nepomućena nevina dobrota.
Ovaj tekst, kao i svi koje sam do sada pisao o ubijenoj deci u OOŠ „Vladislav Ribnikar“, kao i nekoliko tekstova povodom rođendana Sofije Negić, pisani su u slavu vrednosti i posebnosti svakog deteta „nebeskog razreda“ i nemaju za cilj isticanje bilo kojeg deteta u odnosu na druge.
Ovo podcrtavam i zbog molbe roditelja Eme Kobiljski, koji su svojevremeno zamolili da se ona ne izdvaja u odnosu na drugu stradalu decu. Činjenica da je Ema pokušala da zaustavi ubicu i suprostavi mu se, bila mi je više nego jak motiv da, uz veliko razumevanje za stav njenih roditelja, pokušam da razumem po kom osnovu se proširila takva informacija.
Prema zatečenom stanju u učionici, Ema je poslednja ubijena. O tome da se suprostavila govore i prostrelne rane. Ema je u tom trenutku hrabro gledala u ubicu. Nešto se dogodilo što ga je zaustavilo i zbog čega je prestao dalje da ubija (tri šaržera je ispucao) iako je u rancu imao još municije, dva puna šaržera, drugi pištolj i četiri „Molotovljeva koktela”… Pored Emine klupe je ostavio ranac i izašao da se preda.
Kod Emine klupe, zlo se zaustavilo.
U vreme kada je ubica masakrirao decu, hodnikom pored stratišta trebalo je da prođe i Emina mlađa sestra Mila, na putu ka svečanoj sali, gde je trebalo da se fotografiše za almanah.
Sestre su se redovno tokom dana na odmorima posećivale. Ta bliskost je stvarala sestrinsku vezu mislima i osećanjima koje su motivisale Emu da zaštiti sestru koja je ugrožena. Zato Mila sada ume da kaže: „Mama, ja znam da je Ema mene spašavala i branila. Ljuta sam na sebe što joj u mislima nisam rekla da sam dobro i da slobodno spašava sebe.”
Prevremeno rođena, u trideset trećoj nedelji, pravi mali borac, ne samo da je nadoknadila taj zaostatak u veličini na samom početku života, već je savladala i sve prateće probleme i izrasla toliko da je bila najviša u društvu vršnjaka. Ema je bila neustrašiva u suočavanju sa problemima i sa novim izazovima. Bila je vesela, vrcava, domišljata, maštovita, sa puno pozitivnog mangupluka, čime je prevazilazila moguće probleme koje je mogla da ima zbog toga što je bila lako uočljiva.
Jedan takav nestašluk je imao svoj smisao: kada su bili na ekskurziji po Brankovini i u Valjevu, ispred crkve su se čule neke mini petardice, pre „puckalice”. Uznemirena razredna je krenula u potragu i Ema je priznala da je kupila pun džep na obližnjoj tezgi. Na pitanje zapanjene razredne zašto, odgovorila je: „Zato što je ovo jedinstvena prilika da džeparac potrošim onako kako ja to želim, znam da mi ovo niko ne bi dao, niti dozvolio”. Po povratku u Beograd, Mila i Ema su na usamljenom mestu ispucale preostale „puckalice”. Time je zavšena avantura, isprobano je „zabranjeno voće”.
Ema pušta neki vrištanje
Andrija: Nemoj, nemoj, hvala ti, molim te…
Ema: Postujem tvoje zelje!
Andrija: Ja ranije nisam znao da vrištim !
Ema: AAAA!
Andrija: AAAAAAAA!🤣🥰🤗🤗❤🍀
Levoruka, brljiva u pisanju, ponekada je mešala latinicu i ćirilicu, vadeći se da je važnija suština, ono što je napisano. Bila je odlična učenica, ali je ispitivala i granice (ne)dozvoljenog, sa razoružavajućom iskrenošću, vedrim duhom i humorom. I zaraznim smehom.
Kada su zbog međusobnih čarki bile kažnjene, rečeno im je da samo mogu da uče ili da se igraju, ali zajedno, bez telefona i televizora i kada je, znajući da ipak zajedno gledaju TV, Nina pitala „Šta radite?”, a Ema rekla „Igramo se” i na ljutito pitanje „Čega?”, ona genijalno odgovara „Bioskopa”. Mama prasne u sebi u smeh, ne verujući u takvu snalažljivost.
Roditeljske lekcije bile su jasni putokazi. Život nije prisila, samostalno odlučuj, ali budi svesna odgovornosti. Ema je tako naučila da sama određuje svoje želje, svesna svog porodičnog i školskog okruženja i svojih obaveza. Imala je posebnu i jedinstvenu vezu sa tatom Draganom, na kojeg je i likom i krakterom, kojeg je zvala „Mali taja” i „Plišanac”.
Imala je zajednički nadimak za sve u kući, i roditelje, i Milu, i baku i deku je oslovljavala sa „Duša mala”.
U martu mesecu 2023. godine, učenici su učestvovali u različitim manifestacijama u okviru meseca srpskog jezika. Pisali su rečenice sastavljene od najlepših srpskih reči; birali svoju najlepšu reč; najlepši citat iz pročitane knjige, a zatim svoje radove kačili na pano u kabinetu za srpski jezik.
Emina omiljena reč bila je SREĆA.
A omiljeni citat je iz Dnevnika Ane Frank „Kako je divno to da niko ne mora čekati ni trenutak da bi počeo svet činiti boljim”.
A od unapred zadatih reči, sastavila je rečenicu „Ljubav koju mi majka pruža je posebna, zahvalna sam na sreći koju mi unosi u život”.
U sedmom razredu, Ema se primetno promenila. Posle nesigurnog traganja od petog razreda, dogodila se evolucija: sazrela je u skladu sa svojim karakterom, borbenošću, pravdoljubivošću, uz istovremene sigurne i relaksirane iskorake u školi i na odbojci. Kao da je ceo razred sazreo. Međusobno su se korigovali, kada zaređaju četvorke ili se dogodi „neka druga faza”, međusobno su se upozoravali, pomagali, razgovarali o problemima i tražili rešenja.
Iz Eminog rada o Ani Frank:
“Deca mojih godina su bila primorana na preživljavanje u svakakvim okolnostima, bili su uplašeni za svoje živote i živote svojih članova porodice. Bili su lišeni detinjstva i sreće. A smatram da svi imamo jednako pravo na sreću.”
Posle trećeg maja, ta zrelost je dobila sasvim drugu dimenziju i ozbiljnost: Drugari i drugarice sami su pisali oproštajne govore.
Trauma je svakako prisutna kod učenika, kod nastavnika, kod roditelja. Suočavanje sa traumama je najčešće individualno, porodično. Istovremeno, traje stanje koje proizvodi dodatne konflikte, koji ometaju svaki proces zaceljenja i pokušaja življenja. Porodica Kobiljski sa rođacima, kumovima, starim i novostečenim prijateljima, svakodnevno traži puteve za suočavanje koje će očuvati Emu kroz njih same, kroz pamćenje i kroz vrednosti. U paklu koji ih je zadesio, spoznali su i koliko je dobrih ljudi koji su sa njima iskreno saučestvovali, tugovali i dalje tuguju, spremni da dele plemenitost i nastojanje da žrtve ne budu uzaludne, da ne dele, već da okupljaju sve nas, koji često zaboravljamo na ljudskost i osnovne životne postulate.
Natalija, najbolja drugarica, govor na sahrani
Ema Kobiljski
Ema Kobiljski je bila jedna vesela, duhovita, pozitivna i pametna devojčica, puna duha i velike hrabrosti. Ema je bila moja najbolja drugarica, moj lek kada sam tužna i nesigurna, moj oslonac. Bila je osoba na koju uvek možeš da računaš da te podrži i stane na tvoju stranu. Brinula je više o drugima nego o sebi. Ema je bila moja glavna odbojkašica i moj par na fizičkom za odbojku. Išle bismo zajedno hodnicima škole, pevajući i plešući. Bila je moj partner u putovanjima i planirale smo zajedno da obiđemo celi svet. Na putovanjima bismo zajedno bile u sobi, zajedno sedele u autobusu, pa čak i zajedno prale kosu. Ema je bila i zauvek će ostati moja druga polovina. Zauvek će u meni ostati sećanja na sve naše zajedničke planove: da zajedno idemo u srednju školu, da zajedno budemo kapiteni školske odbojkaške ekipe, da zajedno provedemo ceo život. Simbol našeg prijateljstva jeste krava. Krava je za nas bila sveta životinja. Nazivale bismo jedna drugu kravama jer smo toliko poštovale i cenile jedna drugu da smo se smatrale svetinjama. Ona bi uvek primetila kad nešto sa mnom nije u redu. Imala je tu moć da mi za sekund stavi osmeh na lice. Ema je imala smisao za humor kao niko drugi. Uvek bi našla način da u svemu lošem nađe i ponešto dobro. Ema je bila vrlo energična i zanimljiva, sa njom nikome nikada nije bilo dosadno. Pomogla mi je da se promenim i postanem bolja osoba. Bile smo tu, jedna za drugu kroz sva teška vremena. Retko smo se svađale jer smo skoro uvek razmišljale isto. Ema, Irina i ja skoro svaki odmor provodile bismo u školskom toaletu pričajući, slikajući se i sređujući se. Toliko će mi faliti ti trenuci kao takvi, faliće mi naše pričanje na časovima, naša preslišavanja za kontrolne i odgovaranja, naše premeštanje po učionici samo kako bismo Jovan, Irina, ona i ja sedeli zajedno. Falićeš nam ti. Falićeš svima, celoj generaciji, falićeš našoj školi. Svi oni koji su te poznavali rekli bi isto, da si bila jedna vredna i dobra osoba, bez tebe ništa više nikada neće biti isto i svima ćeš zauvek ostati u sećanjima. Emdži, ljubavi moja, prerano si ostala, a ja bih samo volela još jednom da te vidim, zagrlim i kažem ti koliko te volim, koliko si mi značila i koliko si mi ulepšala detinjstvo. Anđele moj, mogla bih o tebi da pričam još satima i satima, ali ti jedno obećavam, obećavam ti da će svi znati kakva si kraljica i heroj bila i koliko si veliku i lepu dušu imala.
Volim te zauvek, tvoja Natalija.
