Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Poverenje vladara Ivica Dačić je stekao pevajući. Nikada nije saznao do to ne ume. Ali dobro, takav je u turbo publici muzički ukus i smisao za pokret i pijani ritam. Ko nije gledao Ples do snova sa prvom zvezdom stepovanja i svega u Srbiji - neka obavezno pogleda. Možda je tada i započelo ovo što nam se događa sa plesačima i pevačima, žonglerima, pajacima, cirkusantima i gutačima vatre.
Ivica je umeo da zabavi visoke goste, naročito one kojima je svejedno šta čuju kad popiju. Koga briga za umetnički dojam! Uspeo je da otpeva Kaljinku jednom Putinu i ovaj je to podneo, ali od onda sa čovekom nisu čista posla. Pri običnim pijanim večerama, gde su sedeli uglednici odrasli na Lukasu, naturščik je izvodio numere svoje školske drugarice Cece Ražnatović, ili Miljacku. Nikoga nije bilo briga zbog falširanja i ispadanja iz ritma. Čovek nije ni bio u njemu ali ništa nije moglo da ga zaustavi.
Ivica je iz Žitorađe a tamo znaju šta je merak. To je ono kad više ne znaš šta bi sa sobom i sa drugima, pa se ipak snađeš. Tako je u prvom mandatu na mestu ministra za spoljne poslove, svoj teško stečeni mandat – uz agresivne muzičke nastupe – upotrebio za otpriznavanje.
Reč je neprivlačna i rogata. Većina je izbegava, jer ne znači ništa. Osim ovoga: neke zemlje, koje su greškom priznale Kosovo kao državu, odlučile su pod navalom upornog Dačića i drugih pogodnosti da to povuku. I bilo je povlačenja, a ministar je pobednički saopštavao koliko ima takvih zemalja, koje su i koje se dvoume. Bio je uveren da će za kamenim ostrvima iz Pacifika organizovanim u države, kad-tad krenuti i velike sile.
Taj bezvezni Sizifov posao doneo Dačić Ivici još jedan mandat na čelu srpskog Forin ofisa. Sad je u prilici da umesto ekselencije Đurića za Vašington pripremi Šutanovca, bvšeg ministra odbrane u demokratskoj vlasti, poznatijeg kao zeta Miroslava Ilića.
No ipak, pre toga mu je iskrsao novi posao, skoro neočekivan i začuđujući. Srbiji, ili bar njenom feudalnom kolegijumu zaprećeno je sankcijama. Ko bi drugi ako ne Dačić znao šta takva pretnja ili obećanje znači. Bio je pod njima kao i pod Slobom u svom političkom pubertetu. Stari borac, okoreli sankcijski vuk. Čovek koji je u stanju da podnese svakoga i sve. No ipak bi sankcije bile neka vrsta poniženja za etničku državu koja je blizu da bude organizovana kao srpski svet pod ruskom medveđom šapom. I pod jednom voljom i jednim vođom. Išlo nam je dobro, a onda ponovo iste kazne za iste ljude. Kao da smo stajali u mestu, osim što je Slobin inkvizitor i ministar za štampu postao Sloba lično, samo grđi i gori.
Posao Dačića je jasan. Čak i ako početak izolacije bude na stolu, on to ume da odsankcioniše! Dakle, da one koji su nam naneli zlo, svetski moćnici koji su protiv nas i Putina, ubedi da povuku odluku čak i ako su je doneli i pogotovo onda. Ivica je usavršio repertoar, uvežbao je kantri muziku američkih doseljenika, naučio indijanski engleski, obredne pesme Amiša, šansone i britanske pop rok numere.
Ako nam samo zaprete, naš prijatelj Viktor Orban, kaže Ivica, ume to da spreči. U stvari, zašto bi neko to uopšte potezao? Srpska vlastela veze nema sa onim što se događalo u Banjskoj. Vladar čak i ne poznaje viteza rodoljublja Milana Radoičića. Nikada ga u životu nije sreo. Dobro, zna ga onako iz viđenja, ali samo to, ništa preko toga. Njih dvojica su na dobar dan, obično nehajno klimanje glavom. Šta ima bro, kako ide. Dobro sam, a ti? I to je sve.
I Ana je rekla da njen šef nema veze sa vođom pobunjeničke grupe koji se smelo digao za našu stvar. Ali, čak i da neko pokuša da nam nešto ograniči ili nas kazni, neće uspeti. Pokušavali su, ali šef je u Granadi otklonio svaku opasnost od embarga. Ili od sanitarnog kordona, daleko bilo. Sve je to on sprečio, odrešitim argumentima koje je sipao u lice moćnicima, a oni su ostajali bez reči pred šefom. Tako se to radi, rekla je Ana.
U stvari, ispalo je da vožd koekude ipak poznaje buljubašu Milana. Ne samo to, zna ga prilično dobro. Nije baš neki Ajnštan ili Tesla, kaže on, ali patriota jeste i čuva srpski narod na Kosovu. Neće ga izručiti nikome, iako je počinio petnaestak teških krivičnih dela i to samo u jednom danu. Zato što je srpski četovođa njegov saveznik. Nije prijatelj, s njim ni ručao ni večerao, ali saveznik jeste. A on saveznike ne predaje nikome. Srbija ne izručuje svoje junake drugoj državi, čak i ako je Kosovo po ustavu sastavni deo Srbije.
Dakle, ne mogu nam ništa. Sa nama se tako ne razgovara. Niko ne sme da nam preti niti da nas bije, o nama odlučujemo samo mi. Imamo čoveka koji vredi kao svi ostali zajedno, i njegove odluke su u skladu sa pristajanjem na jednu volju. Ko bi se usudio da njemu uvede sankcije?
Sinoć smo videli da je ugledni žandar Vučko – kao delegat države – bio šef vođama legendarne kanibalske grupe. A možda još jeste. Snimljen je kako kriminalcima kojima je nadređen, drži pedagoški, emotivan, patriotski, skoro očinski govor. Mafiji koja vlada, potrebno je bar malo žandarmerijske lirike, poučne nežnosti i poezije nasilja.
