Nemanja Rujević, kolumna za ''Danas''
U kultnom filmu „Kad porastem biću kengur“ ima ona scena kad ekipa u kladionici gleda kraj fudbalske utakmice, sve grizući nokte i stiskajući tikete. U objektu se pojavi se Gangula, lokalni krimos, uzme daljinski i prebaci na kanal iranske državne televizije.
Na stidljive proteste prisutnih kaže: „Ćuti! Vidiš kakva je bre kriza na Bliskom istoku.“
Gangula u stvarnom životu više nije najbolji vaterpolista sveta nego prilično neuspešni gradonačelnik Beograda, kladionice su glavni sponzori sporta, humanitarnih akcija i medija koji o zavisnosti od klađenja ne smeju ni da pisnu, ali neke stvari se nikad ne menjaju.
I dalje je, jebiga, kriza na Bliskom istoku.
Teško je navići se na svet u kojem sve završi na TikToku. Snimak rejv žurke nadomak Gaze, drogirana vesela omladina pleše u zoru, a na horizontu se pomaljaju tačkice, mogle bi biti ptice, mogao bi biti trip, zapravo su paraglajderi koji nose krvnike iz Hamasa da prekinu žurku i živote.
U pokolj se ide paraglajderima, sve se profesionalno snima i montira. Kakav svet!
Na kamionetu voze izmrcvareno beživotno žensko telo, nago, vuku je za kosu, pljuju, urliču, zahvaljuju Alahu. Neki kažu da je to „zverski“, ali još nisam video lava da šenluči nad mrtvom gazelom.
Idu potom tepih-bombardovanja Pojasa Gaze, gde u žici i bedi na parčencetu zemlje veličine užeg Beograda živi dvaput više ljudi nego u Beogradu. Zgrade padaju kao da su od peska, Palestinci vade mrtvu decu iz ruševina, polomljena telašca koja su do juče šutirala izduvane lopte po ulici.
U Gazi, tom zatvoru bez krova, počeo je realni „Squid Game“. Tamo ni do sada nije bilo dovoljno ničega, sad uopšte neće biti struje, piće se morska voda i masovno umirati. Sa Zapada stiže podrška Izraelu u borbi protiv terorizma, kažu da Izrael sada mora imati „odrešene ruke“.
Sva je prilika da je svet oduvek bio takav, nemilosrdan, hladan i ciničan, samo mi to nismo mogli da pratimo uživo, preko hiljada njuz kanala, prenosa na društvenim mrežama i snimaka na TikToku.
Ne znam jesu li ljudi oduvek imali mišljenje o krizi na Bliskom istoku. Možda su nekad samo psovali u televizor ili baljezgali posle šestog piva ispred dragstora.
Danas se ne libe da svoje mišljenje – konačno, nepokolebljivo i jedino ispravno – podele sa celim svetom na Tviteru, Fejsbuku i drugde.
Masovno se navija za smrt. Jednih ili drugih. Zagovaraju se „konačna rešenja“ koja izlaze na brisanje čitavih naroda.
LJudi po svaku cenu žele da budu u pravu pa nalaze sumanute linije argumentacije kako bi na kraju logičnim i opravdanim prikazali odsečenu jevrejsku glavu ili palestinsko dete razneto na hiljadu komada.
Ko potraži neki princip, neku opštu vrednost, pa je recimo na strani nedužnih ljudi sa svih strana brzo biva optužen da „relativizuje“, da nije vreme da se bude „iznad situacije“, da ništa ne razume. Uvek se nađe neki razlog da se opravda krv i traži da se ona spere sa još krvi.
U određenim okolnostima, ti odlučni imači mišljenja bi u ruci mogli držati nož umesto telefona sa kojeg tvituju. Nemam sumnje da bi klali i pravdali to višim ciljevima.
Što sam matoriji, sve mi teže pada da imam rezolutno mišljenje. To se knjiži kao slabost ili kukavičluk. Ali, da me neko pita šta mislim o ovom ratu, rekao bih: „Teško je sranje.“
O svetu koji opisujem ovde – krv, smrt, navijanje, viši razlozi, nacionalni rezoni, konačna rešenja, imači mišljenja – imam manje mišljenje, a više osećaj teskobe i tuge. Trudim se da verujem u ljude, ali polako posustajem.
Ako se ne može jednako plakati za ovom ili onom nedužnom žrtvom, onda može sve, onda ni genocidi nisu granica. Empatije nam treba, a ne mišljenja.
Kažem, ništa novo pod kapom nebeskom, samo nam je tehnika dala mogućnost da zla pratimo i emitujemo, beskonačno, neprekidno, u jurnjavi za klikom i lajkom. Ima za to i izraz, „doomscrolling“, ono kad pratimo loše vesti do sopstvene psihičke propasti.
Možda je, u tom smislu, nekad bilo bolje. U „Kenguru“, recimo, Šomi otima daljinski od Gangule i prebacuje opet na fudbal. Pada gol i svi su u delirijumu.
Kako bi bilo dobro da nam je glavna briga rezultat neke utakmice, a ne kriza na Bliskom istoku, Kosovu, Nagorno-Karabahu, Ukrajini, masovna ubistva, svakodnevno nasilje i drang da se o svemu ima mišljenje, da zbog svega jedni drugima skačemo za grkljan.
Onima koji su pobegli sa ove depresivne kolumne posle dva pasusa, otišli da gledaju smešne klipove, kuce, mace, recepte za čizkejk i tračeve sa estrade – svu sreću želim u pokušaju da sačuvaju razum bežeći od sveta.
Nažalost još ne postoji daljinski koji gasi sva sranja pa da kao ljudi, bez griže savesti, gledamo kuce i mace ili fudbal.
