Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Možda mislite da je pitanje iz naslova već izgubljeno u zlom vremenu? Budite uvereni da nije, jer da jeste, već bismo svi bili u vrtu sećanja. Oliver je čovek koji se opire svojim ubicama i pokazuje na njih. Nekako nam stalno izmiče čist odgovor, iako su zločinci pred našim očima, promiču u zamračenju koje je i nastalo kao zaklon za njihove sablasne senke.
Tragovi akcije harambaše Milana Radoičića vode svuda gde su nemoć i nasilje. Novo kosovsko junačenje je opskurno zlodelo i ono je začeto u trustovima pilećih mozgova koji vode Srbiju u pogrome i poraze. Ko ga je tamo poslao? Sam se setio, nabavio teško oružje, crne uniforme, sabrao neiskusne dobrovoljce, uvežbao ih veštinama kojima nije vičan, strpao u moskvič i odveo ih da poginu. Ili sve to ipak nije bilo moguće bez pokroviteljstva velikog nasilnika i treninga na čuvenim livadama?
Gerilac je pobegao u Srbiju čekajući da se katastrofa koju je izveo kao pokaznu vežbu maloumnosti proglasi za pobedu. Njegova dojilja, koja sebe drži za predsednika, ponovo mu je ponudila sisu uz nežno šaptanje za oprost grehova a on je priznao svoj porazni podvig. Nije to bila nikakva pobuna protiv vladara, nego sklad sa njegovom potresnom nesposobnošću. Zajednička nasilnost u nemoći, pobuna onih koji ugnjetavaju Srbe protiv Kurtija koji ugnjetava Srbe. Javno objašnjenje vrhovnog za koje se pada, odvratno plačipičkarenje od koga pripada muka svima koje još drži osećanje srama. Ništa ne menja okolnost da su „novog Obilića“ priveli. Tako su mučenika ritualno pribili na krst i odali mu počast.
Dan žalosti ne može biti objašnjen drugačije, osim kao snaženje smrtonosne melanholije koja održava tiraniju jedino uz javna opela. To je bilo traganje za herojima među žrtvama fanatizma i sopstvenog nasilja. Mrtvi su uglavnom nedužni, to je bila stvar na granici odbrane zone kriminala i šovinističkog samoljublja.
Ratnička poza je smokvin list za ružnu golitinju i krivotvoreno rodoljublje.Videli smo šta se čuvalo: deo bogatstva poraženog četovođe, vila i imanje vredni nebrojenih para. To je samo parče njegovog stvaralaštva i plodnog patriotskog poduhvata. To je deo prostora koji je za njega bio srce Srbije. Negde odatle je ekselencija Marko Đurić, zajedno sa domaćinom Radoičićem izveo čuveno ulizičko klicanje putem mobilne telefonske veze: Aco Srbine, Aco Srbine!
Tada je Aca Srbin uživao u odanosti, makar ona bila uterana grubom silom njemu omiljenog gaulajtera. Ali, sada tamo isti Aca ima status krpene lutke koja je simbol poraza i propasti. I ta nemoć nije rezultat bilo kakvog tajnog pakta sa Kurtijem, nego naprosto stvaralački vrhunac istog Ace Srbina. Sve što se događalo prošlih godina vodilo ga je do tog klimaksa. Podanici, posluga, njegove elektronske i štampane stvari su slavile njegovu genijalnost. Nije poznato kako su je otkrili. Sever Kosova je bio njegov tragični adut i izvor melodrama i patetičnih sitkoma, ali i prostor odakle je sebi donosio sigurne glasove i krizu koja ga je održavala kao spasoica.
Tamo je Radoičić bio uterivač njegove volje, begunac od zakona i normi koje bi ga sputavale. Lice sa poternica ali i produženom amnestijom, junak istine sa gazdinog poligrafa, onaj koji štiti Srbe na Kosovu od svih osim od sebe. Bez njega, kako se tvrdilo u srpskom dvoru, više ne bi bilo Srba na severu. Kad se posle dužeg bežanja zbog policijskih potera vratio tamo, snimio je svoju zloslutnu izjavu i poslao na mreže: Ja sam se vratio, a vi znate šta to znači.
Pretio je Srbima, onoj manjini koja se opirala njegovoj zloj ćudi i nasilničkoj prekosti. Tragična akcija 24. septembra imala je smisla u armiranju moći: on je bogat i bahat, a sada je i borac. Novi surovi vođa koji uteruje strah na sve strane i niko mu ne može ništa. Vladar u Beogradu bi mogao da bude miran: Srbi su pod njegovom šapom, Albance ionako mrzi i ne uzima ih u obzir. Zanima ga samo prostor. Pred opakim Milanom, Kurti će se povući na jug. Tek će gerila pokazati dalekovidost raspuštanja srpske policije.
Negde u jesen 2017. Oliver Ivanović je govorio o teroru nad Srbima koji vrše Srbi. Kriminalci su ovde uspostavili sistem vojne hunte, rekao je. Moć je izvan institucija, a vlast u Beogradu podstiče tu moć. Predsednik je spomenuo Milana Radoičića kao primer borca za Kosovo i garanciju za opstanak Srba ovde. Mene to jako zabrinjava. Tako je govorio Oliver.
Bio je proglašen za neprijatelja. Ekselencija Đurić je vodio odvratnu kampanju mržnje i zatiranja njegovih reči. Oliver Ivanović je ubijen je 16 januara 2018. Odvezen je u Beograd i sahranjen u Aleji zaslužnih građana. Kad više nije mogao da govori, svi njegovi dušmani su dan posle sahrane postali njegovi prijatelji.
Đurić se uskoro vraća u Beograd da vidi svoje veliko kosovsko delo koje je gradio sa Acom Srbinom.
Smrt Olivera Ivanovića je ključ svih strašnih tajni i odgovor na nitkovluke, podlosti, izdaju, zločinstva, pljačke, slomove i poreklo kosovske kalvarije.
Aca Srbin će jednom biti u neprilici da kaže ono što ipak ne može da izbegne. Onda kad bude morao da odgovara: ko je ubio Olivera Ivanovića?
Taj čovek ne odlazi u zaborav, ne deli sudbinu streljanih preko čijih grobova je izrasla trava i mahovina i popadalo lišće. Odgovor na pitanje ko je ubio Olivera, značiće da je zločinački sistem sačinjen od pljačke, slame, blata, tame, straha, smrada, mafijaša, grobova i laži, konačno srušen.
