Piše: Dr Nenad Mitrović, tekst objavljen u dnevnom listu ''Danas''
Autor je rezervni oficir
„Vrhovni komandante“,
Sa velikim ushićenjem i radošću primio sam poziv države Srbije na vojnu vežbu. Kao poslanik Narodne skupštine Republike Srbije, kao član Demokratske stranke i kao rezervni oficir Vojske Srbije, ponosan sam zbog toga što moja otadžbina računa na mene i što veruje da sam sposoban da je branim i odbranim. Priznajem da sam zadovoljan zbog toga, jer smatram da mi je time ukazana velika čast.
„Vrhovni komandante“, trebalo bi da znaš da sam čovek koji se odazivao pozivu za vojnu vežbu i kada sam bio predsednik opštine Vladičin Han. Jeste da sam tada bio jedini predsednik opštine koji je išao na vojnu vežbu, ali mi nije teško palo. Nikad se nisam izvlačio od obaveza prema svojoj državi.
„Vrhovni komandante“, mnogo veći demokrata od mene, osnivač Demokratske stranke Ljuba Davidović, u toku Prvog svetskog rata kao ministar ispratio je u rat svog sina jedinca inženjera Miodraga Davidovića. Miodrag se iz rata nije vratio, poginuo je prilikom zauzeća Kajmakčalana.
Poslednje reči Ljube Davidovića na samrti su bile: „Mile, blago tati!“ U isto vreme Nikola Pašić, tvoj radikal, svog sina Radomira Rada Pašića poslao je u Švajcarsku i Francusku da se kocka i u zagrljaju kurtizana krije od rata. Dok su srpska deca ginula za slobodu svoje otadžbine, on je srpskim parama plaćao svoje kockarske dugove i kurve. Znam da nisam veliki kao Ljuba i njegov sin Miodrag, niti ću to ikad biti, ali red je da još jednom čuješ kakvi su ljudi moje demokrate, a kakvi tvoji radikali.
„Vrhovni komandante“, znam da nemaš nikog svog da pozoveš na vojnu vežbu, jer ljudi koji te okružuju iz tvoje nekadašnje Srpske radikalne stranke i sadašnje Srpske napredne stranke gotovo bez izuzetka imaju zdravstvena uverenja da su nesposobni za vojsku. Tako je bilo i u vreme ratova u kojim, je li, nismo učestvovali. I tada su moji dobijali pozive za vojsku, a tvoji dijagnoze.
Neki su navodno bili slepi, neki šuntavi, neki naprasno imali napade epilepsije, a svima je, izgleda, prepisana ista terapija. Da smeju samo da budu na vlasti, a nikako da se bave nekim drugim poslom. Pitaj Ivicu Dačića, on će ti to potvrditi. Ima baš tu i dijagnozu i terapiju.
„Vrhovni komandante“, kao rezervni oficir i narodni poslanik, pitam te: kako smeš mene i druge članove Demokratske stranke da pozoveš na vojnu vežbu, kad godinama pričaš (i vlast si prigrabio sa tom pričom) da smo žuti lopovi, domaći izdajnici i strani plaćenici?! Zar se ne plašiš da ćemo da ukrademo municiju, puškomitraljez, haubicu, avion i tako smanjimo borbenu gotovost Vojske Srbije?!
Kako to sad, komandante, kad je mir – ja sam izdajnik, a ti patriota; a kada je rat – ja poziv za mobilizaciju, a ti i tvoji vadite lekarska uverenja da ste nesposobni za vojsku?! Dobro, ne vade svi uverenja o nesposobnosti za rat, neki i pobegnu. Evo na primer Goran Vesić. I nije jedini takav među onim kojim si se okružio, jer kukavice su hrabre jedino kada su u čoporu.
„Vrhovni komandante“, bilo bi opravdano da sada od tebe tražim da se izviniš članovima Demokratske stranke za sve uvrede o izdajnicima i stranim plaćenicima koje si iznosio i ponavljao, te da obznaniš ko u tvom okruženju nije služio vojsku i zbog čega je oslobođen te obaveze. Ipak, imam previše godina da ne bih znao da od tog posla nema ništa.
Imam, međutim, jedan fer i sasvim patriotski predlog za tebe. Pozovi pre svega svog sina Danila, zatim sinove Tomislava Nikolića, sinove Bratislava Gašića i ostale sinove čiji su očevi i majke u vrhu tvog režima, da dobrovoljno pristupe istoj jedinici u koju sam i ja raspoređen.
Kao odgovoran rezervni oficir Vojske Srbije profesionalno ću im voditi obuku i biće, veruj mi, u sigurnim rukama. Priznajem da bih bio zadovoljan zbog toga, mada ne smatram da bi mi time bila ukazana velika čast.
