Milojko Pantić, tekst za ''Danas''
Naslov ovog teksta, ili bolje reći nesuđene himne Srbije, zapravo je naziv mog novog kanala na društvenoj mreži Youtube. Bio sam prinuđen da osnujem novi kanal zbog nečega u šta normalan čovek ne može da veruje.
Naime, tokom ovog užarenog i meteorološki haotičnog leta, moja Agencija za TV produkciju i marketing Sportska galsksija pripremila je kao i svake godine, mini seriju tematskih emisija. U prvoj koju smo nazvali „Nekad bilo: Zvezda mi je sve…“, reprizirali smo emisiju iz 2007. godine, kada je Zvezda osvojila duplu krunu i postala prvi šampion samostalne Srbije.
Blokirani smo pod obrazloženjem da, u emisiji o fudbalu, kršimo uslove korišćenja kanala tako što širimo dezinformacije o kovidu 19!? Ta vrsta cenzure nije postojala ni u vreme staljinizma, najtvrđe varijante komunizma. A to je još jedan dokaz da nema na planeti tako guste političke magle ni tako dubokog medijskog gliba i mraka, u kakvo je pred našim očima upalo srpsko društvo i država Srbija. Zastrašujuća je stvarnost da Srbijom vlada i ima neograničenu vlast, jedan običan brbljivac, opsednut svojim kompleksima iz mladosti.
Hoćemo li mi kao ljudi, jer kao nacija smo privid samo u sportu, ikada biti u stanju i sposobni da iskoračimo iz nasleđenih kolektivnih obrazaca svesti? Tu svest, ne samo našu nego čitavog čovečanstva, Crkva i moćnici na vlasti sputavali su okovima patnje i žrtvovanja. Nažalost na ovakvom nivou obrazovanja kakvo danas imamo, teško da ćemo ikad doživeti tako temeljno preobraženje. Jer ako većina nije u stanju da prepozna da je nešto lažno, ne može doći do trajnog preobraženja.
Taj privid života koju vlast stvara uz pomoć medija, ponovo će nas uvući u neki oblik patnje i žrtvovanja. Na taj način sve što je lažno, obnavlja se. To je ono što je Miroslav Krleža još 1928. godine formulisao u stihu: „A sve je laž. Laž grozna, ni crna ni bela. Laž reči, knjiga, barikada, opela… I ničeg nema, ni Boga ni vraga. O zašto smo se klali mati moja draga.“
Ono što se do nedavno dešavalo u Crnoj Gori i ovo što se sada događa u Bosni i Hercegovini jeste novo uvlačenje građana u patnju i žrtvovanje zarad nečije vlasti. Mi smo zapravo robovi našeg uma, koji vlastodršci hiljadama godina oblikuju po svom nahođenju i u svoju korist. Teške su to naslage mentalnog otpora u nama, čak i na samu pomisao da treba promeniti život koji se većini čovečanstva svodi na patnju i žrtvovanje.
I zato uvek biramo liniju manjeg otpora koja se zove podaništvo i kompromis. A osnovna stvar koju ne razumemo ni mi kao građani, ni Vučić kao uzurpator vlasti, jeste to da je politička moć nad drugima u stvari slabost prerušena u snagu. Istinska moć je u svakom pojedincu i dostupna mu je u svakom trenutku. Samo ako je svestan toga. U neograničenoj vlastodržačkoj moći Vučić traži mrvicu zadovoljstva i ispunjenja. A nije svestan da mu tako stečeno bogatstvo nikad neće doneti spokojstvo, radost, sigurnost, a pogotovu ne naklonost i ljubav građana kojima vlada.
Vučić je egoista za koga sadašnjost ne postoji i zato uz laži o sadašnjosti ne prestaje da rehabilituje pogubnu ratnu prošlost. Svoju, Miloševićevu i Šešeljevu. Čak i onda kada se čini da je zaokupljen sadašnjošću, on tu sadašnjost svodi na sredstvo za postizanje nekakvog cilja koji je uvek u budućnosti. Sve je u stilu: Jednog dana kada bude ovako ili onako, kada se nešto dogodi, tada će nam biti bolje.
A do tada on i njegovi kriminalci na vlasti, rade ono što jedino znaju: pljačkaju državu i društvo bez ikakve kontrole. Uz pomoć lažnih obećanja na slobodnim izborima 2012. godine došao je na vlast govoreći: „Ako za šest meseci svima u Srbiji ne bude bolje, podnećemo ostavke.“ A onda je napravio nezamisliv zločin u političkoj istoriji čovečanstva, izbrisao je granicu između politike i kriminala. Na sva ključna mesta i funkcije u društvu i državi, postavio je svoje sumnjive tipove, svoje plagijatore i kupce lažnih diploma, svoje sekretarice, kafe kuvarice, starlete, šofere i keramičare, vuline, palme i jutke. Tako je Srbija postala jedina zemlja na svetu u kojoj mafija vodi državu. Sve je to međutim posledica rata i ratovanja u koju je Srbiju, devedesetih godina prošlog veka poveo Slobodan Milošević i njegovi nazovi političari, lažni nacionalisti koji su te pljačkaške ratove proglasili za odbranu srpstva.
Ti bezumnici koji ratom žele da sačuvaju vlast, nisu svesni da šta god dobili pljačkom, koju god teritoriju osvojili, ostaće im još samo pregršt godina života, ako ne završe na Međunarodnom sudu pravde kao njihov idol Milošević. Ti lažni branitelji srpstva, posle uništenja bivše velike države, danas pod plaštom politike vode i Srbiju ka uništenju. To je njihov modus vivendi. Primitivizam, mržnja, nasilje, osveta, oholost, pohlepa, praznina taštine, sve su to odlike današnjih nazovi političara. Nikada u političkoj istoriji Srbije nije na vlasti postojao veći skup primitivaca, nepismenih jogunastih i svojeglavih pojedinaca, čija moć leži u lažima kojima je njihov vođa opčinio neobrazovanu masu podanika. U njihovim glavama postoji samo ono što Vučić kaže. Tupavi i prazni, odani su mu i verni kao psi. Takvi su doveli Srbiju, njene građane u stanje besmisla. Ostaje nam ono što poslednje umire a to je nada. Nada da će se u Srbiji ostvariti ono što je njen prvi ministar prosvete Dositej Obradović pre dva veka napisao: „Svi Tebi pomoć nebesku žele, sve dobre duše Tebi se vesele i saglasno vele: Vostani Serbie, davno si zaspala, u mraku ležala, sada se probudi i Serblje razbudi.“
Poslednji je čas da jedan totalni bezveznjak siđe sa političke scene. Ako putem izbora ostane na vlasti ili pređe u opoziciju svejedno, malo po malo sav lopovluk i kriminal koji nam nameće evo već više od deset godina, postaće normalno stanje. Mora se promeniti sistem u kome su građani potlačeni ekonomskim nepravdama, diskriminacijom od strane „političke klase“ i državnim aparatom u rukama mafije. U protivnom, dotuči će nas ljudska đubrad, kako je pisao poznati književnik Norman Mailer.
