Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Zašto se i ja ne bih hvalio da sam čitao francusku teoriju? Ima Žan Bodrijar jednu knjigu („Iluzija kraja“) koja je podnaslovljena „Štrajk događaja“.
Šta je štrajk događaja u bodrijarovskom smislu i kontekstu, najbolje je da vidite kod Bodrijara. Nas ovde zanima kako to izgleda preneseno u aktuelni srpski kontekst. U društvima sa stabilnim demokratskim standardima, sve možeda ima i da sledi svoju volju, pa tako i događaji. Najčešće se dogode kad im se hoće, ne najavljući se nikome. I promene štošta u rasporedu društvenih snaga. A ako im se štrajkuje i to je moguće, ali nosi opasan potencijal nagomilane frustracije.
U društvima kojima se upravlja po ličnoj samovolji, oligarhijskm mehanizmima i kleptokratskim interesima, događaji su, međutim, nepoželjni i opasni. Ne po društvo, nego po njegove upravljače spornog legitimiteta.
Evo kako to izgleda na terenu. Gledajući retrospektivno u proteklih desetak godina vladavine Aleksandra Vučića, primetićemo da se takoreći od prvog dana posvetio usporavanju, uspavljivanju i potom umrtvljivanju događaja. A šta su ovde događaji? Sve ono što bi moglo da ugrozi i uzdrma njegovu vlast i to ne trenutno, za jednog mandata, nego na dug, veoma dug rok. Događaji su, dakle, preventivno ubijeni jer su lišeni pogonskog goriva: opozicija je razbucana i opatuljena, mediji su postali službeni glasnici Vođe i oligarhije, a društvo je zastrašeno i atomizovano, tako da je gotovo nezamislivo da se poveže u nešto što bi bilo događaj. Naravno, „nešto“ se i dalje dešava ali to nema nikakav stvarni značaj niti snagu da proizvede bilo kakvo relevantno društveno događanje. To je samo ukras na reveru samodršca koji uspešno glumata da ga silno nerviraju.
A šta u svemu tome rade mediji, oni retki „slobodni“? Urlamo s naslovnih strana i iz udarnih termina da su događaji, veoma ozbiljni, počeli da se pojavljuju odakle ih vlast nije očekivala, i sve je to tačno ali i dalje ni izbliza ne ugrožava oligarhiju. Evo, čak i jedna Jovanjica – koga je briga? Sve se zna, ali se ništa ne dešva. To je, uostalom, model koji je prethodno uspešno primenjen u Rusiji, Mađarskoj i Turskoj. Zar Rusi, Mađari i Turci ne znaju da su Putin, Orban i Erdogan najbogatiji i najkorumpiraniji ljudi u zemlji? Znaju i – ništa. Jer su i ti samodršci prethodno likvidirali događaje, da obezbede sebi večnu vladavinu tako što će demontirati mogućnosti da se ona ikada okonča. Naravno, Putin uvek ide najdalje pa mu se dešava da mu potencijalni pravioci događaja/belaja najednom ispadnu kroz prozor il pojedu nešto jako pokvareno.
A šta u svemu tome radi ovdašnja opozicija? Mada već deset godina jedva da postoji, i ona nastoji da proizvede presudni Događaj, ili seriju njih, što je vredno podrške, mada je gotovo nemoguće da bilo šta postigne unutar sistema koji je napravljen tako da je drži na rubu opstanka. Nisu li i proletošnji protesti, nazvani „Srbija protiv nasilja“ – a potpunije bi bilo „Srbija protiv nasilja nad događajima“ – bili plemenito nastojanje da se društvo odmrzne iz apsolutne nule, da atomi počnu da kolaju? Nije li i živopisni skupštinski kermes od pre neki dan imao poslužiti istom?
Pa ipak, nemojmo se zavaravati, događaji su i dalje u dubokom zamrzavanju. I tako će biti sve dok ih nešto nama još nenaslutivo ne otkoči i ne odmrzne, a onda će događaja odjednom, ko zna, možda biti i previše. Istorija ima svoje mehanizme samoodbrane od onih koji bi da je zaustave, ne bi li sebe postavili u epicentar večitog Sada. Ti mehanizmi nekad sporo melju, ali još nije bilo da nekoga nisu samleli.
U međuvremenu, nije loše da promislimo šta nam se sve dogodilo otkad nam se ništa ne događa.
