Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Šta je ono što još uvek ne znamo, a možda nikada nećemo ni znati – ili većinom nećemo verovati u ono što saznamo – a šta je ono što znamo?
Znamo da ćemo 17. decembra na izbore. Zašto, i zašto baš tada? Zato što je Aleksandar Vučić tako odlučio – on možda zna zašto, mada trenutno ne deluje baš naročito prisebno. A kad Vučić nešto odluči, Srbija se priklanja i sluša, čak i ona Srbija koja se diči time da je „protiv Vučića“.
Znamo i to da će izbori tog dana, bez ikakvog institucionalnog reda i smisla i uporišta u zakonima i pravilima koja važe u demokratskom poretku, po svoj prilici biti održani „na svim nivoima“. Vredi li pitati – zašto? Vredelo bi, u iole normalnom poretku. Ovde i sada je pitanje deplasirano, jer nikako drugačije ne može da bude. Tamo gde jedan čovek vlada na svim nivoima moraju i izbori tako da se organizuju, pošto je on istovremeno i predsednik države i vlade, i ministar svih resora, i gradonačelnik Vrbasa, Čoke, Negotina i Kraljeva, i sanitarni inspektor na leskovačkoj pijaci.
Dakle, to i nisu izbori nego plebiscit na kojem on traži potvrdu, tj. pristanak da i dalje tako vlada nad nama. Kao kad vam u bolnici, pred operaciju, pre nego što vas uspavaju, zatraže da potpišete da ste pristali na to i da ste upoznati s rizicima. Pa posle, ako se probudite – probudili ste se. S tim da je cilj operacije da vam bude bolje, dok je njegov neizrečeni, ali iskustveno potvrđeni cilj da vam bude gore, i još da mu pri tome za to budete zahvalni. Ili barem, ako ste baš nepopravljiv slučaj, da vas onemogući da ga u tome bilo kako ometate.
Zašto i kako smo dospeli u ovako jadan i nedostojan položaj već sam dovoljno pisao. To bi trebalo da znamo – mada sam ubeđen da to još ne kontaju ni mnogi kojima je posao i smisao razumevanje društvenih i političkih tokova, ili njihovo kreiranje i (pre)usmeravanje.
A kada smo već tu gde smo, znamo i to da nam nema druge nego da na taj plebiscit i izađemo – ovde govorim o političkim strankama i organizacijama, a građani neka vide šta će i kako će – i pokušamo da ga vratimo u one okvire iz kojih nikada nije ni smeo da izađe: u okvire izbora.
Znamo i to da se Milošević sapleo o isti kamen onog davnog 24. septembra, i da više nikada nije ustao – osim za toliko da ga dvojica kratko ošišanih koji mnogo vremena provode u teretani odvedu do onog helikoptera koji posebno zaslužne gratis prevozi u Tuzlu. Ali, to što je Milošević upriličio čin samookliznuća ne znači nužno da će isto učiniti i Vučić, njegova daleko lukavija, pokvarenija i – ako je to uopšte moguće, a kanda jeste – vlastohlepnija izvedenica. To je još jedna u nizu stvari koje ne znamo, a tiču nas se ništa manje nego što se neizvesnost tiče onog bolesnika koji punonadežno potpisuje pristanak da ga liše svesti i proprčkaju mu po organima.
Šta još u međuvremenu ne znamo, a trebalo bi baš jako da nas se tiče? Ne znamo u kakvom će agregatnom stanju Srbija osvanuti sutra ili za nedelju dana, a kamoli do 17. decembra. Ima li tu neke razlike u odnosu na prethodne pretplebiscitarne situacije? Ni to ne znamo pouzdano, ali se prvi put čini da nadobudni Gospodar Svih Procesa ozbiljno gubi nit, da počinje da ne zna ni kuda udara ni odakle ga udaraju. I da to i sam oseća – što mora da je krajnje neprijatan osećaj, ali to neka vidi sa svojim lekarom ili farmaceutom, ako ih ima, a ne deluje baš da je pod bilo kakvom stručnom kontrolom koja bi građaninu te životne dobi priličila čak i da je na manje stresnom poslu ili na dužnosti koja ga manje dramatično prevazilazi – pa mu se zato odjednom žuri sa upriličavanjem novog plebiscita, računajući da valjda nikada nije prerano, ali da bi u nekom trenutku moglo biti prekasno.
Do sada je bio dobar račundžija, i to je sve u čemu je bio dobar. To što smo sve račundžijine račune plaćali mi, i to na njegov konto, to je zato što nismo čitali ono što je sitnim slovima pisalo u paktu s njim koji je preveliki deo nas potpisao još pre jedanaest godina, uglavnom ne znajući šta potpisuje, kao da smo prvo dobili anesteziju, pa onda hemijsku olovku.
