Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Kad je došao do zatvorskog daha, Milovan je kratko poručio ravnodušnoj čaršiji: umirem u najtežim mukama! Dramatične naslove sa sličnim slutnjama objavljuje i Tabloid, dvonedeljnik koji je Brkić uređivao dok je boravio na slobodi.
Njegovi bolnički čuvari i ini tamničari negiraju najave o bliskoj smrti nesrećnog Milovana, tvrdeći da o njemu vode računa koliko je to u njihovoj kontrolisanoj nemoći. Po njima, on je čio, zdrav i podoban za doživotnog sužnja. Da robijaši imaju negu kakva im treba, svi bi bili pod ključem a sloboda bi bila škrta, nepouzdana i potpuno bezumna, kao što i jest. Vlast koja je vlasnik svih tamnica veli da je uhapšeniku koji tvrdi da oseća bliskost smrti – sasvim dobro.
No, zašto je Brkić uopšte tamo, i zašto bi neko poput njega bio opasan za bilo koga ako je na slobodi? Osim na jeziku, Brkić nije nasilan. To što piše i govori često nije razumljivo iako je brutalno. Zamerio se svima na sve strane, mnoge su njegove misli i tvrdnje daleko od sklada sa razumom i logikom. Njegove su javne hipoteze mešavina mitomanije i sukoba sa svakom pristojnošću. U javnom prostoru ne odustaje od svojih nauma koji su često zasnovani na teško oštećenim konstruktima.
Nebrojeno je mnogo ljudi koje je Brkić povredio bez mnogo obzira, uz potpunu nebrigu za činjenice. Umeo je da potrefi neke važne stvari i da počne da ih otkriva, ali je uvek manjkalo poverenja u neodržive tabloidne senzacije sa kojima se međusobno podržavao. Svaki odijum prema sebi proizvodio je lično, odlučno i sa mnogo elana.
Pola života je proveo pred sudom, u ovom času u procesu je više desetina privatnih tužbi protiv njega. Tvrdi da takve procese ne gubi. Bilo je dana da je imao po desetak ročišta u istom času. Nedolazak na svako od njih pravdao je obavezama u drugoj sudnici.
Umeo je da bude potpuno sam, uveren da su njegove zamisli, njegovi mitovi, kao i protivnici koje je izabrao stvarni. Neki su i bili stvarni i surovi, svoje mučeništvo Milovan je razumeo kao deo posla, sudbinu koju je odredio sebi. Surčinci su ga krajem prošloga veka držali vezanog za noge i tako obešenog tukli nekoliko sati. Posle toga nikom ništa. Sa Brkićem je svako mogao sve, kao i on sa sobom i svima. O njemu je Janko Baljak snimio dokumentarni film: Sam protiv svih. Menjao je i strane i prijatelje, ali nije odustajao od namere da otkriva neslućeno i nemoguće, da se drži svojih sukobljenih putokaza, fantastičnih verzija i nerazmrsivih epiloga. Hapšen je u „Sablji“ na pravdi boga. Ne podnosi ljude koji imaju moć, na vlasti ili izvan nje, niti bilo koga ko mu dođe u misao kao tabloidna tema koja bi mogla da promeni sve.
Milovan je svakako ličnost za roman. Moderni avanturista koji ne mari šta govori, jer bez toga ni njega ne bi bilo. Nebirane reči su njegov alat, ali one su deo prostora koji ih zaslužuje. Jezik klike na vlasti odvratan je primer brutalnog leksičkog zagađenja, agresivne bezobirnosti i sirovog nasilja. U odnosu na njih Brkić je smireni čiča koji pripoveda bajke sam sebi. Beogradske ulice su pune kriminalaca, nasilnika pa i ubica koji su evoluirali u mirne građane. Njih niko ne dira, oni su deo sistema, a sistem radi.
Ljudi su već zaboravili šta beše to što je Milovana zatvorilo i tamo može da ga drži do smrti. Na jednom od protesta nešto je rekao o Vladaru. Bile su to teške reči, u skladu sa logoreičnom prirodom onoga ko ih je izrekao. Pravnici kažu da je to teži verbalni delikt, ne i pretnja. Nema nijedne naznake da je i takva oktroisana pretnja, ako to u nasilnoj formulaciji i jeste, na bilo koji način ostvariva. To je stvar za privatnu parničnu raspravu, a ne za andragoško državno hapšenje i suđenje revolucionarnom vođi i atentatoru koji ruši državu. Brkić to nije, on je bezopasni pričljivi čudak. Nije potrebno biti tužilac ili sudija da bi se to znalo.
Ništa lakše nego uhapsiti Milovana Brkića. On je sigurna meta i meko tkivo osobene vrste javnosti. Novinar koji je neopravdano ostao bez podrške kolega i novinarskih udruženja. Otpor hapšenju je labav, neubedljiv, stidljiv ili ga nema a tužilac se drži nakrivo montirane konstrukcije: recimo, Milovan svojim rečima poziva na smaknuće vlastodršca i promenu ustavnog poretka. To naravno ne bi moglo da prođe ni kao literarna tužilačka zamisao. Autor ovog teksta se konsultovao sa više uglednih pravnika (profesora univerziteta, sudija u penziji i aktivnih sudija, advokata, pravnih teoretičara). Svi bez izuzetka tvrde da je Brkić nevin, i da takav skapava u zatvoru samo zbog dugog i brzog jezika. A zbog toga niko ne može biti optužen niti osuđen, posebno ne na laganu smrt od zatvorske torturte.
Loši tragovi i neka zagađenja koje je Brkić ostavio u javnom prostoru, ne bi smeli da budu razlog za kaluđerski mir pred njegovom sudbinom. Brljotine koje je pravio u svom poslu i štete koje je naneo ljudima, predmet su etičkog suda, ali samo kad je taj čovek na slobodi.
Brkić je eksperiment vlasti, opit na čoveku sa kojim režim misli da može da učini sve što mu se prohte, iz čiste, lične primitivne odmazde. Pa i da umori svog sužnja, u čvrstoj veri da neće biti mnogo buke dok se to potre, mrtva usta uglavnom zaneme. Ionako su mnoga smaknuća na putu da budu zataškana ili su već zataškana, Brkić bi u tome bio samo usputna pokazna vežba, surova ali skoro bez odjeka u javnosti.
On je test za druge novinare koji se opiru kriminalcima na vlasti, postavljaju pitanja i dovode do narušavanja umirućeg spokoja. Njih još čuva profesija, ime i ugled koji su u njoj stekli. Ne zna se dokle to doseže. Ako sa Brkićem sve prođe kako se zamišlja, mogu da se spreme za odmazdu lica sa spotova, novinari koji su optuženi da ne vole svoju zemlju i da rade protiv nje. Svi koji se onome smeju ili vide razornost njegove neuračunljivosti. To je priprema za sledeći korak. Brkić je samo najava istinskog mučeništva i kimovskih odmazdi koje će biti započete apsolutnom kontrolom medija, pod simboličkim katancem koji se sprema za sve.
Zato je važno da Brkić izađe na slobodu, ma kakva ona bila i za njega i za nas.
U ovom tekstu je pokazana samo jedna moguća slika grešnika i mučenika Milovana Brkića. Ima tu mnogo još neobjašnjivih nijansi. Njegova je biografija čudesna, mazohistički opit nad sobom, ma kako on izašao iz tamnice: živ ili mrtav.
Tek sa Milovanom, opasnim po sebe a bezopasnim po vlast, tamničar će možda napraviti inventar budućih sužanja, željan odmazde prema svima. Prema svima koji vide da nešto strašno nije u redu sa njim, a nemoćni su da pomognu ni njemu ni sebi.
