Otrovane godine



Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1

Možda je parizer reč decenije. Izgledalo je da se ova odvratna tema puna otrova polako gasi, jer svakako dolaze nove i još gadnije, ali don srpske familije Bordžija ne želi da se zaustavi. Odlučio je da sa Vesićem, Malim i možda još kojim mutantom iz lične posluge okusi lajna koja je namenio sirotinji i novim kolonijama gladnih. Ali, probaće samo jednom, tek da se vidi na šta je sve spreman. To će biti pokazni suicidni zalogaji kao podsticaj za one koji će umreti u nastojanju da prežive. Sirotinja postaje većina, i biće prinuđena da se hrani svojom smrću.

Mahniti vladar nastavlja svoju misiju u negaciji svrhe opstanka. Šta će nam uopšte to, svako od nas je vreća pesticida koja hoda među vrećama bez glave. Građanstvu nikada nije dovoljno otrova. Čitav život se sastoji uglavnom od toga: zemlja, voda, vazduh, povrće, voće, meso i đubre od kostiju, vezivnog tkiva i iznutrica, sve je puno toksičnog otpada i hemije za pogubljenje.

Ružičasti šlajm od mlevenih kokošjih nogu, kravljih vimena, smrdljivih iznutrica, aditiva, roze boje, parfema sa mirisom mesa, emulgatora koji od strašne smese stvara neljudsku hranu za ljude. Da li je neko video kako se kod nas prave viršle? Taj koji jeste više ih neće probati. Većina koja nije davaće ih i deci, nezaštićenoj od monstruozne mesne industrije. Mi koji smo još živi opravdano se čudimo kako to postižemo, vladar je možda uveren da postajemo imuni. Ko preživi ima u sebi neki demonski mehanizam koji se prividno odupire sistemskoj proizvodnji smrti. Kao ruina čija iluziju o životu nestaje pred prizorom koji uvek iznova izaziva sunovrat svakog smisla. Šta da radimo, sve smo pokušali!

Teško je zalaziti u misaone lavirinte vladara sa jeftinom salamom i tražiti logično izbavljenje iz tog bespuća. Šta je, u stvari želeo, verovatno znajući da je njegova predstava bizarna gastronomska parodija i neuverljiva formula za spas od nadolazeće masovne gladi? Ili je to magični potez proroka koji ima rešenje za sve, a ono je tako jednostavno da je moglo da zabasa jedino u takvu pamet. Ili je to bolesni eksces, ispad koji niko i ništa ne može da kontroliše, nagli izlet u lumpenproleterski svet izmoždenih beskućnika, koji se prehranjuje otpacima i milostinjom.

Ta kesa iz koje je vadio artikle opasne i po ovakav život, bila je predmet za pokaznu vežbu o statusu onoga koji je sam sebi dopustio sve. Pre svega o pragu trpljenja poniženja. Šta može raja pred osionim begom koji nudi endotoksično smeće u zamenu za vernost.

Ideja je opasnija od samog svojstva parizera, jer on tu vernost među lobotomiranom, kontaminiranom gomilom i dobija. Povika na otrov koji nudi njihov monarh, to je napad na njega i Srbiju, sa idejom da se zaustavi sve što je započeto i sruši sve što je završeno. To je model podrške jezivoj potrošačkoj korpi. Parizer je lozinka dvojnog opstanka: onih koji nemaju drugog izbora za hranu, a i njegov na prestolu. Ko bira otrov za jelo, bira i njega za vođu, to bi bila ideja o novom pohodu za još tvrđu vlast. Većina je gladna i neuka, znaju samo za onoga koji ih je doveo do gladi i ne žele ništa da menjaju. Nova elita je pobesnela od neslućenih suma opljačkanih para, njen kum u naglašenoj ulozi naivne budale krenuo je u potragu za socijalnim balansom, kao štit mafije.

Otrov za parizer i slična g. promovišu njegovi mediji od kojih je svaki posebno, ali skoro identično ispisao apologiji potrošačkoj korpi za život i umiranje, uz bljutave panegirike za opit o jeftinom opstanku onih koji za drugi i ne znaju.

U biti svega je planirano masovno poniženje: ne možete mi ništa. Mogu da radim šta želim, mogu da činim sa vama šta hoću. Da smišljam zaumna poduhvate, da se igram zdravljem i životima uporno nudeći otrov kao rešenje; da izgovaram neuporedive gluposti, da se brecam na svakoga, da šenim pred većima od sebe. Da izgubim kontrolu nad sobom koju inače nemam, da je vratim i budem prividno uljudan, duhovit bez smisla za humor, bahat, nadmen, nasilan i zao, ćudljiv, naprasit i naizgled normalan posle svega. Umoran od vas zbog kojih ne spavam, smišljajući nove muke za sve koji me ne razumeju. Otrov je u suštini svega, on je motor koji pokreće Srbiju i tako omamljenu čini je spremnom za mene. Parizer je samo simbol, ja sam lice koje u sebi sažima sve što izaziva strah. Greše oni koji se još nisu prepali, tek će videti šta ih čeka.

I šta je bilo? Nemam problem sa sobom, siguran sam u svoje poduhvate. Navikao sam se da budem takav pred svima vama, i ne možete mi ništa.

Ova se parafraza uličarskih ispada srpskog pantokratora čini tačnom. Niko mu zasad ne može ništa. Otvoren radikalski pamdemonijum, nesmetano izgrađen pred našim očima. Bez nasilničkog trovanja svega što ometa zločine, on bi bio neostvariv.

Ogled sa otrovnom salamom je samo kamenčić iz mozaika. Opozicija je sabrala šta može od sebe i ide u dvor da ga moli za izbore koje ne može da dobije. A on će im odgovoriti za mesec dana. Ili možda neće, zašto bi im odgovarao ako pokazuju takvu nemoć pred obolelim vladarom proćerdašvi onoliku građansku silu u maju i junu u sterilnim šetnjama. Srbija u korzou protiv nasilja! Nije išlo.

Umesto hleba, Srbija je imala igre. Tamo smo bili u vrhu sveta, u svemu ostalom na začelju. Sportski junaci su prvo otišli u dvor da se poklone trovaču i odaju mu priznanje za svoje medalje a onda su izašli na balkon. Radost zbog sportskih podviga trajala je samo jedan dan.

Zato očaju kraja nema.