Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas''
Podmazivanje zupčanika mržnje ne sme prestati, jer u suprotnom njeni promoteri gube tako mnogo: društvene privilegije, unosne biznise, možda čak i smisao života.
Iste nedelje, jedna hrvatska književnica uporedila je Srbe sa štetočinsektima, rekavši da i jedne i druge treba strpljivo i stalno iskorenjivati, a organizatoru koncerta ruskih muzičara kod nas (čovek je i sam upravo Rus, ali antiratni aktivista) naređeno je da sa suprugom napusti Srbiju – jer je Služba, pretpostavljaju upućeni, (tačno) procenila da je reč o muzičarima što poju protiv rata u Ukrajini.
Tako se u našem regionu, u samo nekoliko dana, u jednoj zemlji nekome dozvolilo da zagovara istrebljenje, a u drugoj nekoga sprečilo da govori protiv istrebljenja. Blago si ga svima nama. Pesimista bi rekao da se nikad nećemo povaditi iz gliba: predstave su, je li, na repertoaru dok god ima publike, a ova se odigrava već toliko sezona jer narod voli. No: da li smo baš sigurni da narod voli? Nudim kontrapriču.
Nakon nedavnog boravka u Sarajevu odlučujem da se vratim kući noćnim autobusom. Jedna od onih prilika kad imaš tako odličnu ideju – putovaću noću, vrućina je manja – da pomisliš kako je samo tvoja, a ispadne da su isti rezon sledili apsolutno svi. Ovde je, međutim, to „svi“ premašilo sva moja neočekivanja: na stanici zatičem prilično internacionalnu ekipu – Kineze, Indijce, Arape, tamnopute muškarce i žene iz ko zna koje zemlje, i svi putuju baš tim busom baš za Beograd. Što mi je bilo na svaki način zanimljivo i milo, osim na jedan: činilo se u startu da nas je više nego sedišta.
I vaistinu, jedva smo se napakovali; palo mi se mesto pored nekog našeg čoveka (u širem smislu našeg; od kojih je tačno naših, tek ću saznati). Jedan visoki putnik guste brade i s čalmom na glavi tren ranije uveo je svoje šestoro dece; njihova graja nadahnula je ovog tipa s kojim sedim na ono čuveno gunđanje sebi u bratu, a la „*ebo ih ja ako će mi ovako do Zvornika“. Ali se razgalio kad je video da nam, u poslednji čas pred polazak, u susret ide neki grmalj, iako su sva mesta bila popunjena.
„U, ono mi zemljak! Haj vamo, zemo!“ Zemo se jednako ozari, pa iako je golem za cela dva sedišta – sedne na rukohvat sedišta do nas, gde su dvojica mladih Arapa. Na njihovo negodovanje, kaže: „Ajde, ajde, Alahu Akblhdqlxndqo“ – i pukne od smeha na sopstvenu vrcavost iskreveljene islamske fraze. U roku od odmah, on i ovaj do mene zapodenu priču o ratu: pitaju gde je ko od njih bio; shvatam: znaju se samo iz viđenja, imaju po pedesetak, nema šanse da ih rat nije zakačio i to pitanje u ovim je krajevima, nažalost, toliko normalno da se njime razgovor otvara.
Grmalj je bio u „četnicima“, tip do mene u „ustašama“. Dramska pauza. „A štaš.“ „Štaš.“ Pričaju potom ko je gde ranjen; Grmalj govori da su geleri još u njemu. Spomene i da silazi negde na Romaniji, jer mora da skupi ovce. Prelaze na rubriku znaš li ovog, *ebogaja – znaš li onog, *ebogati, „de izvadi rakije i slan’ne nasijeci, sigurno imaš“; meni je sad već prilično klaustrofobično tako stisnutom između njih, kamoli još da nasecaju slaninu meni u krilu, pa predložim da zamenimo mesta.
„Ne ne, preko tebe ćemo, Srbijanac, tis nas i slao u rat, istrpi sad malo“ – i prasnu u smeh; ne izdržim, nasmejem se i ja, situacija je toliko bizarna da prelazi u simpatičnu. Postaju bučni; neki od putnika mole ih da se utišaju, na engleskom, Grmalj im opet odgovara svojom AlahuAkblhdqlxndqo mantrom za prigovore, i tad mu kažem: „Nemoj to, *ebogati, to ih vređa.“
A on mi, s prostodušnom dobrodušnošću, ozbiljno a s nekom setom, kaže: „A šalim se ja, šega malo, pa znaju i oni da se šalim. Nemam ti ja ništa protiv Alaha, ja u svakog boga vjerujem, jer sve je to isto, Bog je jedan.“
Već dobrano pripiti, stignu tako njih dvojica do neizbežnog nastavka: hoće li se opet ratovati. Ima, veli Grmalj, tu u brdima onih koji bi išli opet, a imaju i oružja. „Pa bil ti išo?“, pita drugi. „Pa neb ja, al eto ima… a neb ja, a-a.“ „Neb ni ja, majku mu *ebem, vala nikad. Šta meni treba da pucam u tebe i ti umene.“ Nazdrave. Nastave da piju. I da pričaju o gelerima u sebi, fizičkim i onim drugim.
Jer to dele. To ih spaja. Jednom su odsečeni od sveta i preseljeni u temu iz koje nikad nisu izašli. ALI: oni se ne mrze. Oni se razumeju. I premda su traumom osuđeni da ne mogu iz svoje kapsule, ne žele da ikoga novog u nju uvuku. Čudno kako je ta želja najčešće prisutna baš kod onih koji lično nikad nisu zaratili, ali bi u svako doba ovu dvojicu opet poslali na front. Kao i sve nas ostale.
