Marko Šelić Marčelo, kolumna ''Jeftina debela digresija'' za ''Danas'', 15.9.2023.
Novinarka Maja Nikolić završava svoj prilog o famoznom parizeru maestralnim zaključkom: nismo videli kako Prvi Među Nejednakima zagriza, ali sasvim izvesno zagrizli smo svi mi ostali.
U izvrsno poštenoj režiserskoj bravuri saznali smo kolicno malo salamurine (tri koluta), pritom pojeftinjene, treba ukleštiti međ lebac da bi sendviča u sledećem kadru skoro sasvim nestalo; tokom nedostajućih frejmova – u skladu s našom tradicijom, fale ključna dva minuta – izjeli smo ga mi, a ne on.
„Evo da se prvo uhvatim za ovu debelu digresiju“, glasio bi titl antologijske scene s korpom punom sniženja.
„U životu niste videli ovako jeftinu digresiju, pogolemu i falusnu, ali da se kladimo da ćete je svi obzinuti sad kad vam je podam. Ono što ni pas s maslom – niti majonezom – ne bi pojeo, vi ćete preživati danima.“
Vest su preneli svi domaći i regionalni mediji, s propratnim književnim analizama koje pokrivaju čitav spektar od posprdnog do besnog, čime je Mastermajnd još jednom dokazao kako mu čak i sopstvena suludost i bezblamlje služe pokorno koliko i raja: „ne pričajte o smenjenim inspektorima iz slučaja Jovanjica, ne pričajte o napadu na Peđu Voštinića, no glođite ovu moju digresiju koju sam upravo isukao na vas.“ Vaistinu je nepodnošljiva lakoća kojom Opsenar opsenari; kad čovek i svoje slabosti upregne sebi na polzu, ni nebo više nije granica.
A mi smo se smejali, premda kiselo i zgađeno. Kad je onomad u nekakvoj emisiji kô trupac „plesao“ i glumkao disk-džokeja još pre no što je zajahao po nama, kad je mazio ono siroto kuče „naopačke“, uz umesto niz dlaku, kad je tiradirao kako neće da plažu jer neće da se „okreće kao jaje na oko“ – sve te stvari, brojeći i ovo sad kad ređa 100g salame u pola vekne, bizarno svedoči o potpunom odsustvu najobičnijeg ljudskog iskustva.
Kakva virtuoznost je potrebna da okreneš svaki svoj falš u felš i pošalješ loptu u gol? Pa, možda velemajstorska. A možda i nikakva.
Nije do pameti koliko do bezobrazluka i samopouzdanja da se usudiš, verujući u svrhu.
Ovih dana aktuelan je isečak iz priloga s kraja Miloševićevog vremena, i zaista je solidno sveobjašnjavajući: penzionerka stoji u redu za šećer i sočno vređa televizijskog anketara, koji pokušava da dozna kako se sužnji osećaju.
Izgleda da je u tom redu sve u redu: „Đubraši, opozicija, govnari, sram vas bilo, dobro nam je“, adresira tako građanka svoj osećaj ko je ponižava, i dodaje: „Šećer osam dinara, gde to ima, u kojoj državi?“
Jer ona, je li, zna šta ima u kojoj državi. Zna jer joj je televizor, kako fraza i veli, prozor u svet. SPS i radikali, na vlasti tada kao i sada, ukapirali su da samo treba dovesti cirkus pod pendžer; umesto belog sveta tu igra bela mečka, ili ekonomski tigar, i tom abrakadabrom gledaoci postaju srećni kad ih najotvorenije poništavaš kao ljudska bića, navijaju, traže bis, misle da im činiš uslugu, mrze svakoga ko pokušava da im objasni šta zapravo ima u drugim državama.
I evo, ljudi se ubiše ovih dana po mrežama upoređivanjem cena iz inostranstva s ovdašnjim (bend i ja svirali smo sad na jednom festivalu u Portugaliji, i potvrđujemo da je to apsolutno tako, skoknuli smo do marketa) – a da li to dopire gde treba, do najsiromašnijih? Ne. Treba samo jedan parizer da im se prepreči pogled i da pomisle kako je ovo, što bi rekao Kandid, najbolji od svih svetova. Da pomisle kako je jeftina salama od kljuna i kožure odraz zemlje koja je ekonomska sila.
Ne vidi se od te digresije ne samo svet, nego ni sopstvena avlija. Gledalište ne zna za Jovanjicu. Nesvesno je pravih heroja u službi naroda. Nikad neće saznati da su Voštinića iz Lokalnog fronta, dok je uveče vozio bajs, neki omladinci – podmladak policije, pritom – najpre kolima gurali na bankinu, pa se potom vratili da ga istim kolima i udare.
A sve i da saznaju, bilo bi ih briga – jes, pa koji je on Voštinić na biciklu? Jedan od đubraša što bi da nas ubedi kako parizer ne sme biti vrhunac bilo čijih očekivanja i zamišljaja sreće, nego žalosno pod-dno dostojanstva.
Sreća prati hrabre, a bezobrazne još više, pa je tako Vrhovnom Bezobrazniku tajming rezultata naših sportista (kojima, sve ovo na stranu, svaka čast i čestitke) došao kao kec na deset, ilti kao majonez na slamku spasa.
Svi ti razlozi, od zdravih kao što su sportski do ovih veleozbiljno nezdravih, biće u velikoj slici od strane Maga okrenuti da nam prepreči pogled na prizor pod prozorom. Možda deluje kao da ne zna gde bije, ali budite sigurni: bije po nama.
