Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Na Bulevaru, negde na pola puta između Cvetka i Đerma, na fasadi neke zgrade, postavljen je veliki plakat. Zastakljen, brižljivo oblikovan i likovno uparen sa prošlim i nadolazećim vremenom, pokazuje nam prvo lice jednine u svim njegovim nadnaravnim dimenzijama, u nadmenoj musolinijevskoj pozi samodovoljnosti, uz parolu: Srbija, moja jedina otadžbina!
Ta patetična laž koja dolazi iz osećanja bahate kabadahijske dominacije i neutažive posesivnosti, napada oči i sva prisutna čula, odjekuje kao bat demonskih koraka po izgubljenim dušama.
Zašto je, dakle, svedržac imao potrebu, nagon ili nešto još jače da potpuno isceđenu parolu koja je baldisala od zlorabljenja, uzima kao svoj adut i agitprop u pravu prve i poslednje bračne noći sa Srbijom?
Uzvišena izreka o „jedinoj otadžbini“ je tautološki leksički i misaoni problem. Otadžbina je uvek jedina, o tome nema zbora. Pristojni svet ne govori o onome što je endemski ugrađeno u saznanje o poreklu, postojbini i postojanju. Možeš biti rođen samo na jednom mestu, dedovina i očevina su valjda neizbrisivi pojmovi u svim uspomenama. Nostalgija o davnom nastanku i onome što je postojalo pre nas, kao što su majka, otac i zavičajni horizonti.
Moguće je da dvojnost ili patriotska šizofrenija, možda nejasna topografija porekla, ili biografija post festum, stvaraju osećanje da nešto kao otadžbina ne mora da bude samo jedna zemlja. Više otadžbina, to je bogatstvo kao i posedovanje imanja, zgrada i svega što se može zgrabiti. Možda je moguće biti na svojoj dedovini gde god kreneš, deda je nesmireni duh koji te prati u svim podvizima, ili je otadžbina oca negde drugde, i sada je samo očevina. Pesnik kaže: bacite pogled po kršu i polju, svuda su groblja vaših pradedova. Čoveka, međutim ne određuju grobovi nego živo saznanje o tome šta jeste i šta bi od njega moglo da postane.
Da li je ovdašnjem despotu neko možda natuknuo da mu Srbija nije sasvim sama na srcu i da očijuka sa nekom drugom? Možda još nije pročitao pesmu Đure Jakšića, pod naslovom Otadžbina: I ovaj kamen zemlje Srbije, što preteć suncu dere kroz oblak…sumornog čela mračnim borama o vekovečnosti priča dalekoj.
Otadžbina je surovi roditelj, majka nastala po ocu, nešto neodvojivo i blizu a neobjašnjivo i daleko, sve dok se ne nađe unezverena pod tuđim šapama, iako kamen dere oblak i preti suncu.
Zbog toga Vladar traži objašnjenje u vernosti koje nikada nije bilo u merenju ljubavi prema moći i iluziji o svom rodu. Srbija je moja jedina otadžbina, a mogla je i da ne bude da je nisam osvojio. Da nisam, kome bih rekao da je ona jedina moja?
Moja jedina, to je sumnjivo samo po sebi ako govori čovek koji traga za poznatim horizontima. Rodoljublje broj 1. se nudi kao model opštenja sa svojim postanjem i ljudskom slobodom. Jedina njegova postaje objekt nasilja iza privida sklada i ljubavi, koje se pokazju samo pred svetom. Ćutljiva izubijana pastorkinja pred nasilnim uljezom.
Otadžbina koju je proglasio svojom jedinom puna je modrica, razderotina i posekotina unakaženih i otkinutih delova tela. Parola na zastakljenom plakatu, a sigurno ih ima još u Beogradu i Srbiji, jeste i paravan kojim nasilnik sakriva mesta ozleda svoje voljene, kazujući tako da su njegova ljubav, kao i sve drugo u tom zaslepljujućem kičeraju lažni. I da je vreme da dođu po njega zbog zlostavljanja i zapostavljanja, mučenica bi mogla da zamakne od tolike neobuzdane, nastrane ljubavi.
Kao izabrani ljubavnik Srbije može da joj čini šta želi, više ne pitajući nas šta je sa našim otadžbinama, da li su jedine, i je li to ista ona koja je njegova, jer ako je samo njegova gde je naša? Na plakatu ne stoji, na primer: Srbija, jedina otadžbina, zato što on ne veruje da mi imamo ideju o postojanju pre njega. Više nije u stanju da zna kako rodoljublje može da se osvoji kao vlast i postane lična imovina.
Ostala iz rodoljubive poezije kao nasledna uspomena među onima koji je zlorabe, otadžbina je samo prostor za prisvajanje svega što sadrži u sebi. Otadžbina je siromašna, izborana, zapuštena, okupirana, opljačkana i ponižena, ona je nešto čega nema, pretvorena u distopiju njenog jedinog posednika.
Jedino u beslovesnom poimanju opštenja pantokratora sa porobljenom zemljom, nesuvisla parola ima smisla. Poruka koja dolazi iz neslućenog ponora jeste da ON voli Srbiju, i da to mora da joj je dovoljno. Ako nema drugu osim nje, to je uvid u vernost koja se ne poriče, pa može da je ima koliko želi tako napastvovanu, ranjenu i ostavljenu bez časti.
Hodajući opsesivno po feudalnom posedu, on iznuđuje poštovanje među kmetovima, ne mareći ni za ono najvažnije, u šta se ne sme dirati. Tako je nadmeno ušao u školu gde su sedeli đaci prvaci još nenavikli na prostor, izgrdio ih što nisu ustali kad je ušao, a potom održao tiradu o dužnosti i poslušnosti.
Stani malo, kaži nekome da te primiri, kloni se dece i ne prepadaj ih. Zašto da ustaju pred tobom, šta si im ti? Nije pravedno da se na prvom koraku sretnu sa zlom. Prvaci nisu tvoja otadžbina, oni su ovde jedini slobodni ljudi.
