Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Možda bi vredelo reći poneku reč o gadljivosti. Jer i ona – ili njen izostanak – ponešto otkriva o čoveku.
Aleksandar Vučić je, videli smo, gadljiv na parizer. Toliko je gadljiv da ni na polzu vlastite propagande nije mogao da natera sebe na ugriz u sendvič u čijoj se sredini kočoperi ta bezmesna mesna prerađevina. Zato sa onog snimka koji je trebalo da bude iz žanra „tri mangupa na ekskurziji utoljuju glad“, nedostaju kritična dva minuta, tj. baš ono gde bi se videlo kako Vučić zaista ubacuje simboličko parče parizera u organizam (pa šta bude). Nedostatak ključna dva minuta sa snimka – to već postaje rutinska operacija iz njegovog vladarskog repertoara. I težak zločin i podla mala laž prikrivaju se samovoljnim fircanjem vremenskog toka.
S druge strane, Vučić je u stanju da pokaže zapanjujuću negadljivost prema ljudima. Ne svim ljudima, naravno: pri spomenu na negadne ljude veoma često se javno i ritualno ispovraća, ali zato oni osobito gadni deluju smirujuće na njegov probavni i nervni sistem; njima ozračen, prede kao mačka.
On je, dakle, nešto kao politički Kareli: baš sve može da svari, i bicikl, i trabanta, i ceo teretni brod koji prevozi toksični otpad. Od ovog potonjeg, štaviše, zarumeni se i obuzme ga neverovatan elan, toliki da ne ume da se zaustavi ni za vlastito dobro.
Dobro, ljude on ipak ne jede – mada opet, ne jede ni parizer – ali neki od njih ne bi delovali groznije ni da ih je dobrano žvaknuo. Ono što je ovih dana, recimo, izveo izvesni Milenko Jovanov, u tzv. televizijskom duelu sa Zoranom Lutovcem na RTS-u, ne bi izgledalo gore ni da ga je Vučić već načeo kašikom, i da je krenuo baš od mozga. E sad, niti je to Jovanovu prvi put, niti je Jovanov prva među prerađevinama Vučićevog karelijevskog varenja koja nam je demonstrirala da na svetu postoje mnogo gadnije stvari od najgoreg parizera – i to nakon što je stajao, mislim na parizer, nedelju dana u pregrejanom automobilu – i da su to, iz nekog razloga, baš one prerađevine koje Vučić najradije servira svojim vernim potrošačima.
Nije li, naime, prezanimljivo kako je Lutovac izražajno i s razumevanjem citirao reči tog istog Jovanova iz neke prethodne, recimo podriguša-faze, kada je o sadašnjem svom gospodaru govorio sve najgore, a što je Jovanov vehementno izignorisao, kao da nikada nije izgovoreno?
Nije Jovanov, naravno, zortovao od Vučića: on dobro zna da Vučić dobro zna. To je, štaviše, važan deo njihovog prehrambenog odnosa. Ima još takvih dilbera, poput Aleksandra Martinovića ili Bakarec Nebojše, koji će doživotno, bez gadljivosti prema bilo kojoj gadosti koja im se zada za domaći, okajavati greh zabludnog blaćenja Vučića s „desne“ strane, na koju je urođeno osetljiv.
A zašto Vučić nije gadljiv prema njima (osim zbog toga što inače nije gadljiv na gadno)? Zato što, baš poput parizera, oni nisu namenjeni njemu i njegovoj kamarili nego prostom puku, nevoljničkim parizer-brigadama čije će se kosti krckati u mikseru sve do potpunog obezličenja.
Nije li to vrhunac carskog prezira? Dobaciti puku jovanove, martinoviće, bakarce i njihov strašni podmladak, u uverenju da nije potrebno potruditi se više od toga, ponuditi nešto bar malo pristojnijeg ukusa. To uverenje se, uostalom, do sad pokazivalo ispravnim, i sve dok je tako, zašto bi se bilo šta menjalo?
Našteluješ, dakle, ovog ili nekog drugog Jovanova na odgovarajuću frekvenciju i pustiš ga da tandrče, a ti se za to vreme slobodno posvetiš važnijim i unosnijim poslovima. A koji su to poslovi? Pa, recimo da je to sve ono što ona tri mangupa sa parizerskog snimka i njihova ekipica retroaktivno upisuju u svoju dedovinu, uključujući i nas same, koje upisuju u kmetove.
