Draža Petrović, kolumna za ''Danas''
Više puta sam ispričao jedan istinit događaj iz žitija Aleksandra Vučića, ali u ovoj priči o sveopštoj skromnosti najskromnijeg među nama, valja tu priču ponoviti: napišem u jednoj kolumni pre više od 15 godina opštepoznatu činjenicu da su Vučić i Toma Nikolić dobili od države 1999. godine dva mala četvorosobna stana u vreme kada su se Srbi sa Kosova iseljavali iz svojih kuća, a oni se useljavali u elitni YU biznis centar, u ta dva mala četvorosobna stana.
U YU biznis centar na Novom Beogradu, u dva mala četvorosobna stana, uselili su se ne iz jugonostalgije za oznakom YU i Jugoslavijom, već zbog zasluga za narod u pripomaganju za rasturanje države zvane YU. Kakav tipičan radikalsko-naprednjački crnjak na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica-YU biznis centar.
Tada sam shvatio da je sva ta patriotska gungula i krkljanac koji smo preživljavali zapravo samo pokušaj da se što više raznih radikala, čiji su pravni naslednici naprednjaci, što pre materijalno-finansijski zbrine a da pritom papagajski ponavljaju kako su skromni, časni, siromašni, pošteni i nadasve goli ko pištolj.
Napišem, dakle, da su se Vučić i Toma uselili u ta dva mala četvorosobna stana dobijena od države, a onda mi se javi tadašnji Vučić i glasom budističkog monaha u sedmom stadijumu nirvane, kaže: „Gospodine Petroviću, vaš podatak nije tačan!“
– Koji podatak? – pitam.
– Pa napisali ste da smo se Toma i ja uselili u dva četvorosobna stana… – nastavi Vučić.
– U dva mala četvorosobna stana… – nastavim i ja.
– Da, ali to, gospodine Petroviću, nije tačno! – poentira onda Vučić istom onom intonacijom budističkog monaha. Ja pomislim da nije shvatio ironiju, pošto, zaboga, kako četvorosoban stan može biti mali?
– Kako nije tačno? – postavim potpitanje.
– Evo ovako: Toma se jeste uselio u četvorosoban, ali ja se nisam uselio u četvorosoban, ja sam se uselio u trosoban! – rekao mi je Vučić.
Osećao sam se ko u onom vicu kada policija istražuje krađu šina sa pruge, pa šine nađu kod nekog tipa u dvorištu, a tip se brani da su šine u dvorište donela deca.
– Ali te šine imaju 200 kila – kažu mu policajci, na šta tip ima spreman odgovor: „Gospodo policajci, šta zna dete šta je 200 kila!?“
Vučić je dakle hteo da naglasi da je njegova skromnost tolika da nije, kao Toma, dobio mali četvorosoban stan, nego se skvrčio u malom trosobnom stanu, nadasve skromno, isposnički. A šta zna dete šta je mali trosoban stan dobijen od Vlade Srbije.
Posle dete poraslo, osamostalilo se, i počelo da nosi skupe sakoe.
A skup je sako voćka čudnovata, ne slomi ga, al’ zube polomi, govorio je P.P. Njegoš.
Misleći na sve one ljude koji su ikone skromnosti, poput predsednika Vučića, ali onda neko progugla cenu njegovog sakoa i izračuna da taj sako koji Vučić nosi košta 700.000 dinara što on može sebi da priušti samo ako ne plaća komunalije, struju, deterdžent, hranu, vino, pivo i hleba, već ušiva novčanice u slamaricu, i ništa ne jede, sem parizera od 259,99 dinara, koji razvuče na sedam meseci. I već posle sedam meseci uštedi 700 soma dinara, ode u radnju i kaže: „Dajte mi onaj sako iz izloga, da vidim kako mi čuči?“
I onda kupi sako, jer šta zna dete šta je 700.000 dinara.
Ipak, predsednik Vučić je tada, poput tužne priče o malom trosobnom stanu, smislio originalno opravdanje: rekao je da te skupe sakoe dobija iz nekog fundusa, nisu njegovi, jer, naravski, oklen njemu skromnom tolke pare.
Doduše, niko nije znao gde je taj fundus, čak ni bivši predsednici Srbije koji su imali prilike da koriste blagodeti funkcije nisu čuli da postoji fundus sa sakoima, pantalonama, šeširima ili portiklama za predsednika u Predsedništvu Srbije iz kog on može da pozajmljuje stvari, jer siroma, nema da kupi, nego deli sudbinu svih građana.
Onda je predsednik rekao, kad niko nije našao fundus, da mu šiju sakoe jer je on čovek većeg gabarita i to je najjeftinija varijanta – kupiš materijal, šnajderi ti uzmu meru i eto lepog a jeftinog sakoa koji izgleda kao da košta 700 soma, iako je u suštini bagatela.
Posle su ga viđali u jakni od 5.200 evra, pa u cipelama od 1.800 evra, naravno to je bila samo procena, niko nije terao predsednika da skida cipele kako bi proverili da l’ su baš to te cipele, ali su ličile na one iz onlajn kataloga skupih cipela.
Stekao se utisak da predsednikova skromnost nije baš naročitio ubedljiva, mada, opet, recimo, nikada nije nosio neki skup sat. Sve do pre neki dana kada je neko primetio da nosi sat od 500.000 evra, mada se ispostavilo da to zaista nije tačno – taj sat košta pišljivih soma evra i za njega ima sentimentalnu vrednost, rekao je predsednik u Hit Tvitu, prvoj emisiji u Srbiji koja se bavi procenom cena satova.
Sentimentalnu vrednost ima, objasnio je predsednik, jer je taj sat dobio na poklon od bivšeg predsednika Češke, Zemana, za koga je predsednik izgleda bio sentimentalno vezan pa nosi sat da bi ga stalno podsećao na Zemana. To vam je otprilike nivo sentimentalnosti kao kad u „Boljem životu“ Gigu Moravca zaustave na carini sa astraganskom šubarom i zlatnim medaljonom u kojoj je fotografija nekog preplanulog Grka, a on za taj medaljon kaže da za njega ima sentimentalnu vrednost. U stvari ga je Gigi Moravcu uvalila koleginica da ga prenese preko granice, te na kraju najebao Giga Moravac, ni kriv ni dužan, i još ispalo da je on zaljubljen u nekog suncem opaljenog Grka, a ne koleginica.
Onda dolazi finale ove priče: iako nosi sat od 1.000 evra koji ga emotivno veže, mož misliti, za predsednika Češke Zemana (što je nekako i logično jer zeman na turskom znači vreme) predsednik je opet u Hit tvitu pokazao svu svoju skromnost i širinu: on će taj sat koji ga emotivno veže za Zemana za Novu godinu da pokloni prvom srpskom detetu koje se rodi na Kosovu i Metohiji, pa će taj mali švrća ili švrćanka celog života moći da nose sat koji će ih sentimentalno podsećati na predsednika Vučića. Dok će predsednik Vučić do kraja života patiti jer je morao da pokloni sat koji ga sentimentalno veže za predsednika Češke, ko Gigu Moravca za onog preplanulog Grka.
Najbolje u celoj priči je što taj sat s kojim je predsednik uslikan pa morao da se vadi uopšte nije njegov, već vlasništvo Republike Srbije, te je predsednik osmislio da ga od svojih para otkupi za hiljadu evra i pokloni prvom srpskom novorođenčetu na Kosovu & Metohiji.
Novorođenče će mu garant reći: „Predsedniče, bolje turi u kovertu somića evra, koji će mi taj sat koji će me celog života podsećati na tebe. To je, bože me oprosti, kao da neko nosi sat da bi ga podsećao na predsednika Češke“.
E sad, oklen siromašnom predsedniku viška hiljadu evra da otkupi sat koji nije njegov, ne zna se, moguće da će pare nabaviti tako što će prodati onaj sako od 700.000 dinara, koji takođe nije njegov, nego iz fundusa koji ne postoji...
