I tako nas je vladar nadmudio svojom otrovnom salamom, pokazujući nadmoćnu omnipotenciju kao izvor sirotinjskog opstanka. Njegovi seizi još mlataraju tom patkom uvijenom u celofan, uvereni da je u njihovg alfa mužjaka ta stvar najveća u regionu. U javnom kanibalskom obredu, nekoliko je bilmeza sa ushićenjem zagrizlo splačinu za spas jeftine Srbije.
Uz nadmudrivanje, on nas je i nasamario. To mu dođe nekako prirodnije u basni o životu koji se može prevariti otrovom. Samar bolje leži na leđima iznad kojih je krotka glava oslobođena misli. Ko daje mislima na volju a i sumnja, postaje opasan stvor, ko ne zna ništa on veruje u sve.
Građanstvu je došlo do uma da ipak ima šta da se jede. Apetit je pokrivena hranom koja nije za ljude.
Kad stišamo glad, nađemo se u zemlji velikih dostignuća. Od nas se traži vera u iščekivanju onoga čega nema. Kao u drami Semjuela Beketa, Čekajući Godoa, gde Vladimir i Estragon u nekom slobodnom prostoru čekaju nekog Godoa ne znajući ko je to i gde je, niti zašto ga čekaju. Te noći Godo za koga niko ne zna kako izgleda i šta će im uopšte, ne dolazi. Kao ni sledeće večeri, niti bilo kada kasnije.
Kao parafraza onoga što ne dolazi, napisano je više parodičnih tekstova pod naslovom Čekajući metroa. Ta stvar, nejasna u ovdašnjim zamislima, postoji kao ideja mnogo decenija. Ostala je neostvarena, sve do ovog vremena u kome se događa sve odjednom. Napravljen je skupi projekt, iscrtana nelogična podzemna trasa, obeležena mesta na kojima će se taj voz pomaljati iz zemlje, pozajmljene pare, nađen izvođač. Prodate su i karte za prvu vožnju, formiran menadžment sa direktorom metroa i njegovim timom. No, izgleda da su pare potrošene, budžet je radikalno smanjen, i nema nade da na ledini bude uskoro ili bilo kad udaren novi prvi pijuk, uz novo svečano otvaranje i ukopavanje temeljca.
To je deo istorije koja je pokušala da se dogodi ali nije, a verovatno i neće.
Možda je ipak bolje praviti povest bez ašova, mašina-krtica, mulja, podzemnih voda, nesolidnih tunela i nedostupne tehnologije. Ko zna čega sve ima u podzemlju. Metro nije ništa drugo nego niz Prokopa povezanih međusobno.
Recimo, Pokret za narod i državu, ili nešto slično. Ideja je put za savršeni izlaz iz čamotinje i obamrlosti, ali naziv je nekako nelogičan, nezgapan, protivrečan, politički apsurdan. Pokret ima još jednu manu, možda čak i vrlinu: on je neostvariv. To bi morao da bude autokratski perpetuum mobile, koji troši manje energije nego što proizvodi, a bio bi pod pogonom jedne volje kojoj ne bi bilo opiranja.
Pokreti za državu mogući su tamo gde države još nema ili je bila pa se ugasila a to su uglavnom dramatični procesi i kretanje po nejasnim putevima. Narod koji bi krenuo povodom sebe za Mesijom, podložan je vrednosnom lomu, masovnom poniženju i etičkom slamanju, a onaj koji pokreće takav glomazan i trom političko- socijalni sklop, svakako priznaje da u tome nema ni naroda ni države. I gde onda i sa kim ide? Nigde i ni sa kim, pokret u onome što ne postoji može da bude samo populistička iluzija.
Sve je to trebalo da krene za Vidovdan ovoga leta, ali je zaustavljeno, ne zato što nije bilo one volje, nego što je perpetuum mobile, čak i u političkoj distopiji, nemoguće konstruisati. Svejedno je osnivač pokreta proglašen lokomotivom koja će povući voz pun sledbenika. Ali nije bilo pruge za takvu nastranu kompoziciju, niti će je biti.
Gospodar je opčinjen vojnom silom, kojom komanduje kao „vrhovni komandant“, rabeći titulu koja ne postoji. Ali njemu je stalo da bude ono što želi a nije. Lično je pazario neke letilice sa otpada i mnogo drugih dotrajalih stvari. U produženje njihovog isteklog roka produžene su ogromne pare.
Ništa se ne može uporediti za idejom vrhovnog da vojska primi i obuči 5000 novih specijalaca, koji bi imali platu po 3000 evra. Ta stvar je propala pre nego što je započela, jer je začeta iz laičke pameti, potresnog neznanja i nebuloznih ambicija. Mada se u jednoj poseti trupama hvalio kako je jači od svakog specijalca. Možda odatle potiče ideja da proizvede 5000 superiornih vojnika koji će po snazi i spretnosti moći da mu se približe. Ali takvih nema. Vojnici napuštaju vojsku i odlaze na bolja mesta.
Ambicije koje se tiču države i apsolutne vlasti u njoj, neostvarive su bez ličnih uspeha. Pre nekoliko godina vladar se upisao u trenersku školu, kako bi u starosti trenirao našu decu-košarkaše.
Dao je neke ispite i hvalio se javno. Slikao se na kolokvijumu i pokazivao indeks. Desetka i devetka, odlično za početak. A onda je batalio studije, koji će mu moj škola kad sve zna.
Ovaj omnibus tekst prividno je sastavljen od različitog testa. U suštini, to je homogena supstanca, sačinjena od poduhvata koji su besmisleni, nesuvisli ili nedostižni. U stvaranju onoga čega nema ulaže se mnogo razorne snage lažljivog barona, kako bi se ono što nije moguće zamenilo nečim novim. Sve neostvarive zamisli i postoje jedino zbog toga: da budu neostvarive. I da živimo u strahu od iščekivanja, u samom centru literature apsurda Semjuela Beketa.
Ali i njegov Godo je ovde rekao laku noć. Ne dolazi niti će, a i zašto bi?
Izvor: N1 Beograd
