Dugoročno, za naše društvo je posebno opasno raspirivanje istorijskih trauma. Pri tome je za sadašnju vlast nacionalizam, kao i za vreme Miloševića, samo način da se ostane na vlasti i da se ne postavljaju pitanja o permanentnoj pljački društvenih resursa. To je mađioničarski trik, iluzionistička tehnika koncentracije pogleda na drugo mesto, dok vešte ruke iluzioniste odrade trik - masivnu i masovnu korupciju
Piše: Lazar Džamić, tekst za nedeljnik ''NIN''
Nije lako pisati o trenutnoj srpskoj vlasti, tačnije režimu - direktnom nastavku katastrofalne ere Slobodana Miloševića - jer je sve već poznato. Već godinama, većina tekstova i analiza o dešavanjima u Srbiji podseća na kaleidoskop, optičku igračku u kojoj se naizgled beskrajna raznovrsnost vizuelnih efekata postiže podešavanjem fiksnog malog broja bazičnih elemenata.
Drugim rečima, mi se svi vrtimo u istom komentatorskom krugu istih tema, u komentatorskom „danu mrmota“ u kome se jedino razlikuju narativni stil i artikulacija komentatora. Ponekad i evidencija, ali ne uvek. Sveli smo se na trku metafora i analogija, na lov na aforizme, jer (pored šanse da se lakše zapamti) to je jedino što nam je još preostalo da o stanju u Srbiji i odgovornosti vlasti za to možemo da nastavimo da pričamo, a da bukvalno ne budemo dosadni ni sebi ni drugima.
Ti bazični sastojci smrdljive kiseline koju decenijama zovemo „srpska vlast“ (vidite, i meni je taj pristup koristan) očigledni su, nepromenjeni i, suštinski, banalni: ideološka praznina i goli darvinistički oportunizam za lično bogaćenje; autoritarnost i prateća arogancija, primitivnost i nekompetentnost; antievropejstvo i nacionalizam kao taktika za zadržavanje apsolutne vlasti; strateška i profesionalna propaganda za manipulaciju javnog mnjenja. Sve ostalo proizlazi iz njih, svi ostali načini ispoljavanja svakodnevnog delovanja, sva fenomenologija koja čini „meso“ koje komentarijat „žvaće“ svakoga dana. Zbog toga nam izgleda da svi zvuče isto. Zbog toga su nam metafore i analogije, tako izgleda, jedino što nam je preostalo da nam kritike zvuče sveže.
Od svih tih bazičnih sastojaka, najzanimljiviji mi je propagandni deo, način na koji je arhioportunista Milošević (uz pomoć „korisnih idiota“ iz SANU, pre svega Dobrice Ćosića) upregao nacionalističke sentimente za dolazak i ostanak na vlasti. Isti taj mehanizam trenutna srpska vlast koristi na još profesionalniji, „zapadniji“ način (mada pozajmljuje mnogo i od Rusije, o čemu više dole). Drugim rečima, sadašnja srpska vlast nije nacionalistička u smislu da je vodi iskrena, na ličnom nivou duboko usađena emotivna pozicija o superiornosti sopstvene nacije i inferiornosti drugih. Nije „kineska“ ili „ruska“ u svom zelotizmu. To je ostavljeno narodu.
Nacionalizam je sada, kao i za vreme Miloševića, samo metodologija, taktika za propagandno delovanje i „proizvodnju konsenzusa“ (da pozajmim od Čomskog), način da se ostane na vlasti i da se ne postavljaju pitanja o permanentnom stanju pljačke društvenih resursa. Nacionalizam srpske vlasti je mađioničarski trik „skretanja pažnje“, iluzionistička tehnika koncentracije pogleda na drugo mesto, dok vešte ruke iluzioniste odrade trik. U ovom slučaju, masivnu i masovnu korupciju.
Jedini način da se ovakva propagandna efektivnost održava decenijama, kao što je kod nas slučaj, jeste da se nad stanovništvom vodi neprestani, koncentrisani i profesionalno organizovani psihološki rat. U stvari, psihološki građanski rat, da kreiramo još jednu metaforu: samonametnut, samoproizveden, samoorganizovan i samofinansiran (zajedničkim poreskim parama), s ciljem da podeli srpsko društvo na one poželjne (koji podržavaju vlast) i „strane plaćenike“ i „izdajnike“ koji su protiv nje.
Sem pozajmljivanja tehnika manipulacije iz već postojeće zapadne propagandne čitanke, obogaćene tehnološkim inovacijama iz Кine i relativizujućim psihološkim tehnikama ispoliranim u Rusiji, sve ostalo je ovde naše. Pre svega način na koji su traume iz prošlosti pretvorene u oružje manipulacije, kao da za te traume nije odgovorna baš ista ova vlast, tačnije mnogi ključni ljudi u njoj, od predsednika države nadole, koji su i u Miloševićevo vreme bili na značajnim političkim pozicijama.
Кontinuiranost i profesionalnost domaće režimske propagande je direktna posledica činjenice da je sadašnji predsednik države bio Miloševićev ministar za medije. Rekao sam to više puta i reći ću ponovo, jer mnogi imaju problem s ovom izjavom, ali srpski predsednik je, što se tiče upravljanja javnim mnjenjem, jedini pravi profesionalac na srpskoj političkoj sceni. Što opozicija brže shvati tu činjenicu, bolje za nju. A možda su je već i shvatili, ali ne znaju šta da rade, što je onda još gore za sve nas...
Ovo „autozombiranje“ se bazira na nekoliko važnih (i, opet, vrlo vidljivih i banalnih) principa.
Prvi je značajna, preovlađujuća i, ako je moguće, total(itar)na kontrola nad medijskim prostorom. Ukratko, režim ne sme da dozvoli, i kao što vidimo na brojnim primerima, ne dozvoljava, da do većine stanovništva stigne bilo šta što nije prošlo državni filter i što ne gradi pozitivnu sliku režima, ili neutralizuje ili relativizuje sve drugo što građani „pokupe“ na društvenim mrežama ili kroz mreže prijatelja i rodbine. To znači da je dobar deo građana Srbije u bukvalnom informativnom mraku i da princip „medijske injekcije“ (pasivno prihvatanje sadržaja iz državno kontrolisanih medija) funkcioniše bez mnogo ometanja. Režim ovo ne sme da promeni i svaki zahtev opozicije na tu temu je uzaludan.
Drugo, neutralizacija nepovoljnih sadržaja sa društvenih mreža i iz rodbinsko-prijateljskih čvorova se radi visokokoordiniranom mrežom „botova“ (digitalnih „vojnika“) i radikalizacijom ličnih stavova stimulacijom emocija nepravde, osujećenosti, zavisti drugih prema nama, nepriznatog žrtvovanja i svih drugih „tropa“ iz istorije Srbije, jer su ove emocije oduvek bile najlakše iluzionističke tehnike za odvraćanje pažnje od naših lopovskih i nekompetentnih režima. Deo mehanizma trajanja njihovog vladanja je da se brat okrene na brata, roditelji na decu, komšija na komšiju. Svaka naša slavska svađa oko srpske politike dodaje poneku nulu na bankovnim računima u Švajcarskoj...
Dugoročno, za naše društvo je posebno opasan ovaj „trauma vampirizam“, raspirivanje, pa onda sisanje i srkanje istorijskih trauma, pretvaranje Srbije u gojeno stado trauma, nabreklo od pravedničkog gneva protiv „sveta“, hranjeno superkoncentratom laži i mitova na pojilima režimskih medija. To je najveća trauma od svih, i najteža za rešavanje. Dugoročne posledice decenija ovog vampirizma - kao esencije srpskog psihološkog građanskog rata - jeste ispiranje mozga: stanovništvo koje ne zna da razgovara međusobno, nasilje kao refleksna reakcija na neslaganje, apsolutna primarnost emotivnog impulsa, bez razmišljanja, kao glavnog okidača za donošenje svih odluka, neznanje i nerazumevanje modernog sveta, totalni slom etike u svim životnim sferama i gubitak civilizacijskog kompasa. Mi sve vreme gledamo dole, u zemlju, u svoj pupak, na planeti na kojoj su problemi takvi da su preveliki i za Кinu i za Ameriku, kamoli za Srbiju, ali mi na ovo apsolutno nemamo šta da kažemo; ne znamo, nije nas briga, nemamo strategije ni planove; najbitnije je to ko nas „mrzi“...
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 18.8.2023.
