Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Ima mesta i vremena kada je možda bolje da se po tebi ništa ne zove.
Jer da bi se nešto po tebi nazvalo, to neko tako mora da nazove, a to je onaj neko ko drži vlast, ko ima pečat bez kojeg odluke ne važe i ne postoje, ko drži ključeve grada i svega drugog što smatramo zajedničkim, a što taj neko smatra svojim plenom, političkim, finansijskim, kulturnim.
Da li je, recimo, moguće neku javnu površinu u današnjem Beogradu nazvati po Borki Pavićević?
Ne, dakle, da li je opravdano i potrebno, nego da li je moguće? Neko dobronameran je pokušao, predložio, stavio taj predlog nadležnom telu na glasanje.
Predlog nije prošao jer su ga članovi komisije iz SNS i SPS izignorisali tako što prosto nisu glasali ni protiv, a kamoli za.
I to je možda najlošiji, ali opet i najtačniji mogući ishod njihovog izjašnjavanja.
Što se njih tiče, nikada nije trebalo da postoji neko poput Borke Pavićević.
A kad je već zapela da postoji, trudili su se da je ocrnjuju i sapliću koliko su god mogli, i nju i sve ljude koji su se oko nje okupljali, na po mnogo čemu najvažnijem i najtoplijem ostrvu jedne drugačije, moguće Srbije.
Moguće, ali ne i stvarne? Stvarno je i ono što je u manjini.
Kako god, Pavićević Borka je minula svetom, slučaj je zaključen, i hajde da je sad što pre zaboravimo.
To jest, da zaboravimo čak i to da smo je zaboravili, i da se ubedimo da je nikada nije ni bilo.
A nazvati po nekome ulicu ili trg čin je javnog (ko)memorisanja, svojevrsne zahvalnosti jednog društva toj osobi na onome što je činila i što je bila.
A kako da je se sećaju, barem sa onim osnovnim uvažavanjem koje pristojni ljudi duguju respektabilnim neistomišljenicima, oni koji su sistematski zagađivali i rušili naše živote, naše gradove, naša sećanja, sadašnjost i budućnost?
Pa, nije li baš protiv toga i protiv takvih Borka činila sve što je činila u poslednjih tridesetak godina?
Nije li Centar za kulturnu dekontaminaciju nastojao da baš od takvih ideja i njihovih ideologa i egzekutora dekontaminira Beograd, Srbiju i sve one smežurane parčiće zemlje koja se zvala Jugoslavija?
I sad oni, takvi, treba da joj posvete „trgić kraj Slavije“? Da li bi se, pitam se, sa tog nedogođenog Borkinog trgića video tzv. Beograd na vodi?
Verovatno bi se video, jer je ideja Beograda na vodi kao pojave u prostoru upravo u tome da se on vidi odasvud, a da se od njega ne vidi ništa drugo.
I da li bi se videlo ono što zovu Spomenikom, a što u najboljem slučaju nije ništa, tamo pred zgradom koja je bila železnička stanica, a danas takođe nije ništa?
I tako smo došli do ovog zapleta u kojem, kad bolje razmislite, nema ničega neobičnog.
Da, Borka Pavićević je zaslužila da se njeno ime trajno ureže u memorijsku topografiju Beograda. Ali opet, koji je to Beograd koji bi joj se na taj način danas mogao odužiti?
Da li je to naseobina koja iz dana u dan sve manje liči na mesto u kojem se može normalno i pristojno živeti, a da se pri tome taj proces ne odvija spontano niti neminovno kao nekakva prirodna nepogoda ili neispravljiv istorijski proces, nego vrlo svesnim kontaminirajućim delovanjem baš onih koji grad i sve u njmu i oko njega drže pod ključem i čine mu šta god požele, kao što je onaj austrijski umobolnik držao svoju ćerku godinama u podrumu i pravio joj decu?
Kad tako sagledaš stvari, možda je i bolje da Borka Pavićević ostane u sećanju onakvog Beograda kakav je ne samo sanjala nego i svojim neumornim delovanjem gradila i čuvala (a to što ga mi, većina nas, naposletku nismo sačuvali nego smo ga olako prokockali, teško da je njena krivica), a da ovaj Beograd kojem se pričinjava da će rastom u visinu nadoknaditi gubitak u dubini i širini ostane nekim drugim, njemu primerenijim zaslužnicima.
Ako im Beograd jednom ipak otme ključeve i oslobodi se zatočeništva, biće vremena i prilike i da Borkino ime zasija u tom gradu koji se vratio sebi, nama i njoj.
A ako se to ne dogodi, onda i nije važno, zar ne?
