Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Jeste li već čuli da… je pesma Fat Bottomed Girls grupe Queen izbačena iz nekakvog izbora najboljih pesama tog benda, jer da je, eto, “uvredljiva”? Pesma je, inače, objavljena još 1978, ali je trebalo da prođe celih 45 godina da se neko prepozna u njoj i dovoljno se uvredi da je stavi na anihilatorsku crnu listu političko-rodne (ne)korektnosti. Jer, molim vas, “Debeloguze devojke”?!
Pretpostavljam da će sledeća na redu za eksterminaciju biti “Debela devojka” Električnog orgazma, čim ovdašnje žabe vide kako se belosvetski konji potkivaju, pa požele to isto.
Odmah sam se setio te “kenselovane” pesme, mada je nisam čuo decenijama. Nalazi se na jedinom albumu Queena koji sam ikada kupio: Jazz, iz 1978. Kada je izašla imao sam 13-14 godina, eksperimentisao sa slušanjem svakojake muzike, pa sam tako i pokušao da zavolim Queen, jedan od najrazvikanijih bendova te epohe. Eksperiment nije uspeo, ploču sam preslušao par puta i ostavio je da skuplja prašinu. Ipak, gle, kad sam pre neki sat pogledao spisak pesama s te ploče, shvatio sam da većinu njih instantno prepoznajem i pamtim dan-danas, da mi se njihovi refreni odmah javljaju u svesti. Naravno, to važi i za Fat Bottomed Girls. Eh, šta su ti vrhunske pop zanatlije: kad ti nešto jednom uture u uho to više nikada ne izađe, ma koliko inače ne bilo blisko tvom ukusu…
Dobro, ako smo odradili muzičko vaspitanje, idemo sada na likovno. Ponešto prašine u ovdašnjoj minijaturnoj, gotovo iščezavajućoj “slobodnoj javnosti” pre neki dan je digla odluka glavnog urednika novina “Nova” i istoimenog portala da ne objavi karikaturu legendarnog Dušana Petričića, redovnog saradnika subotnjeg izdanja. Petričić je ocenio da se radi o cenzuri i prekinuo saradnju s “Novom”.
Ovde se nećemo baviti pitanjem je li nešto cenzura ili nije, nego iz kojeg to društveno-kulturnog izvora ona dolazi. Jasno je da glavni urednik ima pravo da nešto ne objavi: recimo, glodur “Vremena” mogao bi odlučiti da ne objavi ovu kolumnu, i time ne bi, ili ne bi nužno, prekoračio svoje nadležnosti. Urednik, naime, nije tu samo da nešto objavljuje; još je važniji deo njegovog posla da NE objavljuje ono što objavljivanja nije dostojno. Za tačnu i potpunu ocenu prirode njegovog čina važno bi bilo kako bi taj svoj čin objasnio, da ne kažemo baš opravdao. I tu je pravi problem s neobjavljivanjem Petričićeve karikature.
Koga zanimaju detaljno navedeni razlozi urednika Mihaila Jovićevića, lako će ih naći na sajtu nova.rs. Nije to nezanimljivo štivo. Takođe, ni Petričićevu karikaturu nije teško naći u bespućima interneta. Ipak, za one koji je nisu videli, mala verbalna ilustracija: na crtežu se vidi mlađa, oskudno odevena ženska osoba kako igra, pomalo u maniru tzv. kafanske pevaljke, i muškarac na kolenima koji je pred njom pao u karasevdah i maše nekim maramčetom… ili njenim gaćicama, možda? Teško je reći.
E sad, tumači Petričićevog jezika nisu imali teškoća da objasne da crtež predstavlja trenutnog predsednika Republike Srbije i novinarku TV Pinka Jovanu Jeremić, osobu navodno sklonu veoma bizarnom ponašanju, na i izvan svojih “radnih zadataka”. A njen je glavni radni zadatak u poslednje vreme da asistira predsedniku države u pretvaranju ostataka ove zemlje u veliku svadbarsku šatru, samo bez mlade i mladoženje, i sa sve lošije glumatanim veseljem.
S obzirom na generalnu orijentaciju narečenog medija, karikatura ne bi trebalo da je sporna “politički” u užem smislu reči. Urednik se, međutim, poziva na razloge koji bi se starinski možda nazvali razlozima javnog morala ili dobrog ukusa, a danas bi kanda bili u kategoriji rodno-političke korektnosti. U tom vrlom novom svetu nema više mesta za “debele devojke”…
Urednik, naime, piše i ovo: “Smatrao sam i smatram da bi ovakav karikaturalni pristup prezentovanju ženskog tela predstavljao korak unazad za ‘Novu’”, a malo dalje i ovo: “Mišljenja sam da je svaka žena vlasnica svog tela i načina na koji ga prezentuje.”
To s “telom” i “prezentacijom” je zanimljivije, ali i komplikovanije, nego što na prvi pogled izgleda. Intrigantno je da je prizor “provoda” ženske osobe sa karikature vrlo verna preslika onoga što je stvarna Jovana Jeremić sama obznanila svetu preko tzv. društvenih mreža, tako da je tu jedini faktor karikaturalizacije to što je njenom veselom društvu pridodat i Vučić. Oh da, možda još i ovo: Jovana Jeremić sa snimka deluje kao vitka osoba, dok je ova sa crteža u izvesnoj borbi s kilogramima i celulitom. Međutim, znate, to je karikatura: ona karikira, izobličuje, uvećava, umanjuje, sužava, širi… Kada bi, recimo, “stvarni” Šešelj imao onoliko kilograma koliko njegov crtani avatar ima na Koraksovim karikaturama, morala bi četvorica rmpalija da ga nose po svetu.
Jovićević je, naravno, u pravu da je “svaka žena vlasnica svog tela” (ali valjda i muškarac?!), ali telo Jovane Jeremić, ili bilo koga drugog, nikakav crtež ne može da povredi. Uguravanje površnog i fejk feminizma gde mu nije mesto samo nanosi štetu onome za šta tvrdi da se zalaže. Što se pak “prezentacije” tiče – niko od nas nema vlasništvo nad njom, mada bismo to intimno verovatno voleli. Pogotovo to pravo ne uživaju “javne ličnosti”. Internet je, recimo, pun verbalnih, ali i likovnih (crteži, fotomontaže…) hejterskih uvreda na moj račun da sam “debeo”, “svinja” etc., i šta sad? Problem s uvredama je što su banalne i proste: niskost im je i izvor i metod i ishod. Karikatura kao spoj umetnosti i žurnalizma je suprotno od toga: svojevrsni trijumf duha nad materijom. Ne razaznavati kroz nju dalje od “debele devojke” znači tek blenuti u debelo meso, a ne videti ništa.
