Piše: Boris Begović, za nedeljnik ''NIN''
Za razliku od nepatvorenih tirana 20. veka, za koje bi Ilija Čvorović rekao - čim ga vidiš, odmah znaš ko je, ovi savremeni se trude da budu popularni i to koriste da učvrste vlast, pretvaraju se da su otvoreni prema svetu i da su demokrate, a ne, kao što jesu, beskrupulozne autokrate
Posle nebrojenih generacija psihopatskih, kleptokratskih, sadističkih, okrutnih, krvožednih, destruktivnih, ponekad, u manjoj meri doduše, čak i prosvećenih diktatora, na scenu je stupila nova generacija – ružičastih diktatora. Кoji su sad pa ti? Odgovor na to pitanje nude Sergej Gurijev i Danijel Trajsman, autori knjige Spin Dictators: The Changing face of Tyranny in the 21st Century (Princeton & Oxford: Princeton University Press, 2022), koristeći kao reper nepatvorene tirane 20. veka, poput Staljina, Hitlera i Maoa, koji su postavili standarde. Njihova vladavina zasnivala se na zastrašivanju svakog čoveka verodostojnom pretnjom, zasnovanom na – broju mrtvih i zatočenih. Nisu ti velikani tiranije krili ko su, šta su, ni na šta su sve spremni. Naprotiv, otvoreni teror bio je signal koji su odašiljali. Rečima Ilije Čvorovića – čim ga vidiš, odmah znaš ko je.
A ovi savremeni, ružičasti su. Pretvaraju se da su nešto drugo, ono što je u današnje doba hvaljenja demokratije sasvim primereno, a ne da su beskrupulozne autokrate. U tome su uspeli sledeći pravila koja su sami uspostavili, a autori knjige samo su ih sistematizovali: (1) budi popularan, (2) iskoristi svoju popularnost za učvršćivanje vlasti, (3) pretvaraj se da si demokrata, (4) budi otvoren prema svetu, (5) izbegavaj nasilje i represiju, ili to bar dobro prikrivaj – budi ružičast.
Čitaocu postaje jasno da je u pitanju obmana – „maskirovka“ je stara ruska reč – kao osnovni mehanizam vladanja ružičastih diktatora. Autori objašnjavaju kako to funkcioniše. Prvo, političke protivnike ne treba kažnjavati, već ih samo onesposobljavati za delanje, na primer, sveopštim diskreditovanjem, poput krivičnih postupaka zbog utaje poreza. Još ukoliko se pronađe, a po pravilu osmisli nešto sočnije – utoliko bolje po ružičaste. Zatvor nije obavezan. A slobodni mediji se ućutkuju parnicama za naknadu štete zbog navodne klevete.
Drugo, propaganda ružičastih razlikuje se od onih staromodnih diktatora, koji su čak verovali u ideje - komunističke revolucije ili više rase, šta već. Ovi novi ni u šta ne veruju, osim u potrebu očuvanja i uvećanja sopstvene vlasti. Stoga je i njihova propaganda usredsređena na navodnu kompetentnost diktatora (ne samo da zemlja neviđene uspehe postiže, nego bi svako drugi na tom mestu bio daleko gori), a umesto kulta ličnosti, ružičasti diktator postaje, modernim rečnikom kazano, selebriti. Eto, primera radi, sadašnji ruski predsednik, uz svesrdno medijsko pokriće, peva na engleskom, do pojasa go jaše konja po brdima i (neznalački) pliva delfin stilom u nekom (ledeno hladnom, naravno) jezeru. Malo li je?
Treće, ružičasti diktatori, za razliku od onih tradicionalnih, ne pribegavaju otvorenoj cenzuri. Dopuštaju oni da se čuju drukčiji glasovi, da se u medijima pojavljuju kritički prilozi o njima, da opozicija postoji i da u javnosti može da se čuje. Time pokazuju biračkom telu da su samopouzdani i da, navodno, nemaju ništa da kriju. Znaju i to da zabrane jedino pojačavaju interes javnosti za ono što je zabranjeno. A kada se mediji naklonjeni opoziciji suočavaju sa poslovnim problemima, onda iza toga stoje sudske odluke koje nemaju nikakve veze sa politikom (a sudstvo je, naravno, nezavisno) ili potezi privatnih kompanija (koje, naravno, nemaju nikakve veze sa vlastima), poput prestanka emitovanja samo jednog kanala na njihovoj kablovskoj mreži.
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 17.8.2023.
