Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net
Ima novih spotova koji ciljaju u slobodne novinare. Ne samo u njihovo pravo da se bave svojim poslom, nego da govore i misle drugačije od zamišljene diktatorske matrice. Nasilje začeto u jednoj glavi postaje vlasništvo udarnih grupa režima. To je podstrek za posebno fanatične čudake ili one koji to postaju pod stalnom dresurom. Oni uvek nastoje da se kreću makar korak ispred osnovne ideje i da ostvare zamisao ućutkivanja svega što se ne uklapa u željenu projekciju večne vlasti. I da njihova inicijativa bude zapažena na vrhu, odakle i potiče.
Ovo društvo je u ozbiljnoj opasnosti od neposrednih fizičkih sukoba. Onima koji spremaju agresiju na slobodne ljude, valja reći da svi koji su napadnuti imaju prava da se brane. Posebno ako su vidne opasnosti od bujanja batinaške paradržave koju organizuje vlast kao svoj rezervni položaj za čuvanje svega što se ne može sačuvati. Moguće je da nam sledi fizičko nasilje koje preti da izmakne razumnoj kontroli a za sve to ogovornost snosi samo jedan.
U ambijentu masovne nasilnosti koja se naslućuje, režim je obučio svoje istaknute javne emisare za ubedljivo obrazlaganje glupih stavova. I pored toga što je takva filozofija oblikovanja javnog prostora nastala na platformi podsticanja sektaške tupoumnosti – ona dovodi u opasnost sve koji su izloženi njenom dejstvu. U konačnom bilansu važni glupani prirodno podstiču opšte zaglupljivanje – bez čega nasilje i nije moguće. I zbog toga su dovedeni tamo odakle se javljaju.
Tako je neki teoretičar trgovine na malo i veliko – inače novinar Politike – došao u jedan od jutarnjih programa naci tv i izneo fantastičnu hipotezu o zakonima ponude i potražnje. Cene su otišle u nebo, ljudi jedva mogu da nabave osnovne stvari za svoja sve oskudnija primanja. Sve je više sirotinje. On ipak ima rešenje, tvrdeći da je to, u stvari, jako dobro.
Ekspert objašnjava zašto je ta okolnost povoljna po Srbiju. Cene su podivljale, pa šta? Bolje da bude skupo a da ima. Inače će kod nas početi najezda potrošača iz regiona, a tamo je sve mnogo skuplje. Naše skupo je za njih jeftino. Onda ništa neće da ostane za nas, samo ako navale. A navaliće ako padnu cene. Ovako, nasušni artikli jesu nedostupni, ne može da se pazari, ali bar ima.
Tu maloumnu domaćinsku ekonomiju nedostižnog, čovek je objašnjavao čvrsto ubeđen u njenu održivost. Nemaština je podnošljiva iako je roba visoko iznad kupovne moći. Ali je bar tu, rafovi su puni.
Ova ekonomska inovacija je i lekcija iz puzeće ksenofobije. Visokim cenama ovde se obezbeđuje glad, ali i sprečava navala nevoljenih regionalnih stranaca na naša zaštićena dobra široke potrošnje. Izolacija u svom dvorištu nedostupnog izobilja, gde domaćin može da radi šta mu se prohte.
Ispada da taj ekspert nije običan tupan, nego tupan patriota. On samo čuva domaće, ne samo od stranaca nego i od naših. Za njega je siromaštvo prirodno stanje pauperizovanih ali srećnih građana koji imaju sve do čega ne mogu da stignu.
Mnogo dalje u širenju gluposti bez granica otišao je DJV, glavni urednik Informera i bliski prijatelj ovdašnjeg pantokratora. On je došao u Pink sa idejom da se bavi fenomenom poljuljanog srpstva koje ugrožavaju uglavnom Srbi.
Iz drugog plana njegove vesele pripovesti dolazi saznanje da je za borbu protiv Srba dovoljno samo ubaciti Srbe u njihove redove. Najveći antisrbi su Srbi, kojih možda ima više od Srba koji su prosrpski orijentisani.
Slabo stojeći sa kategorijama, pojmovima, gramatikom, rečima i mislima, uspeo je da kaže i ovu rečenicu: Beograd je jedan od najantisrpskijih gradova! Teško je leksički objasniti ovu komparaciju a naročito superlativ koji je pronašao najbolji gospodarev novinski pisac u ortakluku sa nekim profesorom čije ime nije naveo.
Ali, nije za ovog podvižnika važan samo Beograd u kome živi skoro trećina stanovnika antisrbije. Iz konteksta a i u njemu jasno je šta je mislilac hteo da kaže: Beograd je samo jedan od gradova koji su antisrpski. Ima ih još, možda je i većina takva, ali Beograd je najantisrpskiji.
Već na prvi pogled se može sa mnogo pouzdanja zaključiti da je DJV srpski arijevac, dakle Srbin prosrbin, prototip svega što Srbin treba da bude i kako da izgleda. Kao i njegov veliki prijatelj koji bi mogao da postane prauzor najslavnijeg srpskog muža, po svim kvalitetima neophodnim za tako rasno priplodno grlo odakle nastaje seme nacije.
Tako je DJV, na svoj način ponovo pokrenuo pitanje srpskog genoma, ali u okviru Srbije. Nije nama potreban španski genetski materijal (sperma) da bi nacija krenula u borbu sa bikovima i drugim rogatim stvorovima. Dovoljni smo sami sebi. Istraga onih koji jesu Srbi, ali su protiv Srba i Srbije mogla bi da dovede do očekivanih otkrića. Na primer, da najgori ljudi, šljam takoreći, određuju ko su to dobri Srbi. Da mogu da budu dobri po njihovim merilima, morali bi da liče na njih. A to nije ni pro ni antisrpski, nego antiljudski.
Ekspanzija jajoglavih tipova i jurodivih pajaca koji sebe vide kao najbolje primerke nacije, nije slučajna. Boljih tamo nema.
