Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Otvoren je novi put, dekretom vlasti proglašen autoputem. Čudo od magistrale, dužine 5 kilometara, skuplji od svega što je ikad napravljeno. Naopako obeležen, vodi u pravcu koga nema, nedostaje jedna traka, ali ništa za to. Videli smo graditelja kao romantičnog junaka sa vetrom u kosi, kako nekome objašnjava šta je u stvari to po čemu autobus trči. Samo da se ne zaleti preterano, kraj puta je odmah na početku.
Čovek sa vetrom u kosi maše nekome pored puta, ali mu niko ne odmahuje. To je pantomimični pokušaj da se pokaže da u tome što ne postoji nije sam. Ako je autobus kineski, dobijen otuda za srpske pileće nogice, može i da poleti. Putnik u svim dimenzijama kretanja maše i odmahuje sebi. Jeste kratko, jeste usko, jesu one linije iscrtane tako da izgleda kako put ide na drugu stranu i okreće se prema sebi ili da ga nema, nestaje pa se odnekud pojavljuje. Šta smo, u stvari, videli?
Na dnevicima naci televizija saznajemo da je to autoput. U to se više ne može sumnjati. Odavno nije važno šta jeste. Javni prostor je zauzela obmana kao pouzdana zamena za sliku koju vide zdrave oči. Niko više ne sme da zna istinu, jer se više i ne zna šta je to i kome služi. Ništa osim iluzije neće biti dopušteno, to je jedino čega ima.
Istina koja se saopštava javno, postaje opasna po život. Dužni smo da čuvamo sve tajne o tome šta nije moguće. Vladar je konačno zarobio sve medije. U njima rade ljudi čija je savest bila na prodaju, ili su oslepeli od fanatizma koji pred totemom od blata ne može da bude objašnjiv. Ili jeste objašnjiv mešavinom transa pred dubinom jame i najamninom kojom se nepovratno poklanja Luciferu ostatak duše.
U toku je javni linč novinara koji ne pripadaju čudovištima iz dvora. Želi se ravnanje računa sa njima: uplaši, ućutkaj, odstrani! Taj progon dolazi iz prve glave. Spotovi na tzv. društvenim mrežama traže satiranje svega što ne liči na njih a još daje znakove života. To zbog toga što su i sami videli koliko je strašno ličiti na njih. Taj se strah mora rasterati idejom da svi postanu isti pre no što nestanu oni koji su drugačiji.
Progon slobodnih novinara sve je manje delikatan, ako je ikada uopšte bio. Oni koji su plaćeni svojim robovanjem, optužuju za plaćeništvo ljude koji misle. U konačnom ishodu, naum je da sve u javnoj sferi postane Pink i Informer. To je poravnanje sa samom sobom tiranije koja buja pred neizbežni pad i idejom o svojom javnom slikom.
Idila bi se prostirala bez granica, kao svinjska kuga, protiv toga nema leka. Svakoga dana onaj autobus bi hodao nepostojećim putevima, vrpce bi bile presecane zlatnim makazama. Nove fabrike sa hiljadama zaposlenih nicale bi u svakom izveštaju, a statisti i deca moraju da budu ozareni pred učiteljem, koji je konačno savladao narod koji mu je dat na korišćenje. Mediji pod jednom rukom javljaju samo o pobedama koje su neslućene i ne prestaju.
Zakon o zaštiti imena i dela predviđa drakonske kazne za ismevanje boga i pokazivanje njegove nakaznosti. Kompozitori stvaraju nove turbo oratorijume o junačkom divu, a Lazar Ristovski sprema filmsku trilogiju o Aleksandru. Pesnici stvaraju neuporedive ode.
Memoarsku knjigu pod naslovom „Duh Vučića lebdi nad Marakanom“ piše Zvezdan Terzić, nedužni trgovac živim fudbalskim mesom. Ispred Narodne banke Srbije duboko u beton otisnute stope guvernerke Tabaković, uz proročke reči: „Aleksandre, često se pitam da li je Srbija tebe dostojna“. Nije ga dostojna, naravno, upravo se udostojava.
Hepi, Pink i Tanjug prekidaju redovne vesti i javljaju kako je vrhovni na čelu specijalne brigade kobri ušao na Kosovo, ovacijama dočekan u Prištini i nastupa prema Prizrenu, gde mu je obezbeđen trijumfalni konak.
Generalni sekretar NATO polaže oružje alijanse pred našim vojskovođom i priznaje pobedu Srbije. Svečano, uz visoke počasti dočekuje najvećeg srpskog ratovođu na trgu Skenderbeg, koji postaje plato Vojislava Šešelja. Tako javlja Pink.
Vučić drži govor na tiranskoj televiziji, pošto mu je Rama ispreo gaće i košulju. Muharem Serbezovski peva: Ramo, Ramo, druže moj, a hor nacionanog teatra Albanije: Ko to kaže ko to laže Srbija je mala. Sve to stoji u izveštaju Tanjuga.
Putin moli za hitnu pomoć Srbije u ljudstvu i tehnici, tako javljaju Alo i Sputnjik.
Informer donosi naslov: Š*ptari su gotovi, Hrvatima se tresu gaće. Njhovi branitelji podnose masovne ostavke, a Tomson peva: „Spremte se spremte četnici“ u dvorani Vatroslav Lisinski.
Vulin hitno primljen kod Bajdena koji mu se izvinio i odveo ga u Mekdonalds na ručak.
Kim Džong Un piše ovdašnjem pobedniku: „Brate, jesi uspeo? Objasni mi kako da mojim vozom stignem do tebe.“
Marić predlaže vladara za trostrukog narodnog heroja regiona. Narodi sa teritorija koje je osvojio vrhovni, masovno se izjašnjavaju kao Srbi. Na čelu jedinica garde, Porfirije raznosi nečije svete mošti po svetosavskom regionu. U vanrednom obraćanju pobednika saznajemo da smo otpisali sve dugove MMF-u, Americi i Kini. To je pouzdano svedočenje finansijskih analitičara na Hepiju.
Zemlje Mediterana, severne Afrike i Skandinavije traže da po skraćenom postupku pristupe Srpskom svetu. Tako javljaju svi srpski mediji. Orlić traži da se procedura prijema striktno poštuje.
Vesti koje ne postoje ipak ne mogu da opstanu. Izvele su na ulice dva miliona ljudi.
Zamračili su se ekrani Pinka i Hepija. Na njima belim slovima piše: Tiranin pobegao iz zemlje.
Naslovna strana Informera: Zločinac u bekstvu, ali narod ne prašta.
Anu Brnabić iz dubokog sna bude beskućnici koji su opkolili njen jedini dom. Bunovna govori u mikrofon Žakline Tatalović: Koliko ja znam, sistem funkcioniše!
