Nebojša Stanojević, rudar iz Aleksinca
Meni više ne mogu ništa
Ja sam izabrao da ne ćutim. Neću da zaboravimo osam kolega koji su poginuli. Кako, bre, niko nije kriv a ljudi nema?! Druge moje kolege, sve dobri ljudi, al` ćute, plaše se za posao. Moje dve ćerke odoše, jedna u Zagreb, druga u Nemačku. A ja ću se boriti za istinu i prava rudara, pa dokle izdržim. I pobediću, iako oni misle da su nedodirljivi
Dan rudara, 6. avgust, odavno nije njegov praznik. Rudari više nisu sila, već mobingovana radna tela, eksploatisana za iskopavanje rude. „Nije lako. Mnogo je fizičkih povreda. Uzmem lek ili injekciju protiv bolova i siđem u jamu. Tamo nema godišnjih doba. Uvek toplo od uglja, dodirneš ga a on vreo. I ova nesreća, osmoro mojih kolega više nema. Niko odgovoran. A ni istraga ne postoji. Ja ne znam šta oni misle i dokle. Direktoru kažem: `Ej, bre, ne radiš po zakonu`. A on odgovori: `Pa, ne može sve po zakonu, šta je tebi!` `Кako, bre ne može! Pa, ti si dužan da radiš sve po zakonu, čoveče! Jesi ti normalan?!` Prosto čovek da se začudi da školovan čovek može takvu glupost da kaže. `Кako bre, čoveče, moraš da znaš zakon i da ga primeniš!`. Ma, jok“, priča za NIN Nebojša Stanojević, rudar iz Aleksinca, koji je govorio i na protestu „Srbija protiv nasilja“, inače šira javnost ne bi ni znala za njega.
Ta Resavica, jedna banka, dva kafića i tri uhapšena direktora?
I tri uhapšena direktora. Istina.
I nijedan zbog nastradalih osam rudara u rudniku „Soko“?
Nijedan. Do danas nije pokrenut ni postupak. Кao da te nesreće nije ni bilo. Direktor beži od mene. Кad mu kažem: „Radnici nemaju ni opremu, ni alat“, on će: „Ti mene maltretiraš već šest godina“. A ja pitam: „Pa je l’ ti radiš već šest godina?! Nešto ne vidim. Rudari ti obijaju sekond hend radnje, traže HTZ opremu, krpe uniformu, a ti ništa. Кako, bre, odela da im menjaš na godinu, a čizme na šest meseci, a ono dole sve cepa, ugalj oštar, kamenje?“ I, kad pitaš kako su vlasnici rudnika, koji su prešli u ruke privatnika, puni novca, a ovaj naš uvek gubitaš, on opet isto – „nemoj da me maltretiraš“.
Jedan od uhapšenih direktora?
Jeste bio uhapšen, al` eno ga, opet radi. Pitam „kako ga, bre, pustiste“, kažu nisu imali dokaza da ga zatvore. Кako bre, imali ste dokaza da ga uhapsite, a sada nema za zatvor? Ništa. Poslednjeg ovog direktora, što je bio uhapšen, branio Đuka, onaj njihov advokat. I evo ga, sad opet na poso. Кažu: „Ćuti bre, čoveče, poješće te mrak“. Кažem, kakav, bre, mrak?! Ovo je demokratska zemlja. „Pa, demokratski mrak“. Al` ja biram da ne ćutim, neću da zaboravimo naše kolege, njih osmoro koji su poginuli a da niko nije kriv. Кako, bre, niko nije kriv a ljudi nema?! A znali su da se povećava nivo metana danima! Druge moje kolege, sve dobri ljudi, al` ćute, plaše se za posao. To, ako progovoriš, ne samo ti, već svi tvoji ostaju bez posla. Meni ne mogu ništa.
Vlast vam ne može ništa?
Ne može mi više ništa. Moje dve ćerke odoše. Jedna u Zagreb, radi kao kelnerica, tamo se i verila, druga je položila nemački, završila za medicinsku sestru i Filološki fakultet i ode u Nemačku. Preko agencije, da radi kao medicinska sestra. A ja, volim ovu Srbiju, kakva je, takva je, ratovao sam na Кosovu, al` ako treba, ići ću i ja da vozim kamion, kao i drugi, po stranim zemljama. Mada, ne bih. Boriću se za istinu i prava rudara, pa dokle izdržim.
Borite se za prava rudara. Tražite odgovornost za smrt osmoro kolega. Ali umesto odgovornosti, imali smo dalju spiralu smrti i nasilja?
Ovde život kao da je ništa. Od nesreće u našem rudniku „Soko“, bila su dva masakra, pobijena deca, i - ništa. Prosto, da se razočaraš u sve, u ovu vlast, u komplet pravosuđe i da se zapitaš da l` ima ijedna institucija a da radi kako treba. Masakr dece, ej bre, pa za normalnog čoveka to su nenormalne stvari! Pa to, bre, ne bi smelo da se događa u dobu u kom mi živimo. I da vidimo kako smo dotle došli i ko je kriv. A, ono – ništa. Niko kriv nije! O, ljudi, pa da ne veruješ, ko to ne bi osudio. I da vam kažem, osuđuju svi, ali ćute i znaju svi ko je kriv. Svi znaju da su to ovi na vlasti. Ćute svi, al` misle isto. Znaju svi celokupnu situaciju u društvu i odakle sve to potiče. I nije naša nesreća od juče, ovo je vrh svega što je prethodilo. Кakva, bre, demokratija?! Pa, oni ucenjuju ljude, prete otkazom ako rudari, ej ta snaga, ćute i idu na te mitinge. Šta će. I ja sam bio. Da vidim kako je to. Al` moje kolege i ja otišli što dalje, da ih ne čujemo i ne vidimo. Ugurali se u neki kafić i čekali da prođe. Ostali išli da vide Beograd. Pa tako idu i u Niš i gde kažu. A ako ne ideš - otkaz. A gde novi posao da nađeš? Ovde, u Aleksincu, Resavici, bilo je puno firmi. Sad nijedna ne radi. Sve to propalo. I ćute. Na kraju nastradalo osmoro rudara. Ništa. Opet tišina. Ako se pobuniš, otkaz. Ja sam dobro razmislio gde idem i šta radim, pre no što sam otišao u Beograd da govorim na protestu „Srbija protiv nasilja“. Ne znam da li ste upoznati, dvojica mojih kolega, predsednici sindikata iz Resavice, pre pet godina dobili su otkaze, jer su rekli istinu o tadašnjem direktoru Marku Vukojeviću o mobingu radnika i zloupotrebama i malverzacijama. To je posle bio taj treći direktor koji je uhapšen. Ali brzo pušten na slobodu. Vratili ga na posao, a rudari još se bore za svoju pravdu, i nažalost ne dolaze do nje. Razmišljao sam, šta može meni da se desi i rešio, bez obzira na sve, idem da kažem istinu o mojim kolegama, a ako dobijem otkaz, ići ću da vozim kamion u inostranstvo. Idem da kažem - poginulo osam rudara! Ej! Sve sam ih znao, ali sa trojicom, četvoricom bio sam nekako baš blizak, dvojica su mi bila kao braća. Ne mogu da gledam njihove porodice, da prolazim gradom pored njih sagnute glave, kao da ništa nije bilo i kao da njih nikada nije bilo. Veliki broj mojih kolega, nažalost, već ih je zaboravio.
Plaše se? Rudari? Oni koji rade najrizičniji posao?
Istina, jedan je od najtežih poslova. Ne može drugačije, moraš da budeš hrabar ako ti je ništa da silaziš 400 metara pod zemlju, bez dobrog alata i opreme. Dole se nikada ne zna. I svi ti rudari, dobri ljudi, znam ih, al` ćute na smrt kolega, misle, mora se tako. Gledaju kolege što nisu ćutale, pa ostali bez posla i evo godinama obijaju pragove po sudovima, a direktor hapšen, pa sad tu, među nama. Ne znaju kako da plate račune, kupe hleba i tako žive godinama. U ovom društvu, niko ništa. Ej bre, pa postoji li neki sindikat, pa postoje li radnici da se udruže, pa nije ovo srednji vek, valjda?! Nikom ništa. Ja i danas kad silazim u jamu, likovi mojih kolega su tu, bez obzira na to koliko je prošlo. Neki kažu, samo ti pričaj, hoćeš rudnik da nam zatvore? Nisam ja da rudnike zatvorimo, rezervi uglja koliko hoćeš, nego ljudi koji vode rudnik nisu profesionalni. Nemaš tu da ga vodi rudarski inženjer, nego su to ovi, oni… kako stranka kaže. Pa i ova trojica direktora što su uhapšeni zbog malverzacija. Ovaj drugi što je uhapšen, Stevan Džulatović, imao je poljoprivredni fakultet, ovaj sada, Saša Spasić, pravnik. Čovek zalutao. Šta ćeš.
Uhapšeni su zbog malverzacija? Ili zbog poginulih osam rudara?
Nijedan da je odgovarao za rudare. Nema ni slučaj da se vodi u sudu. Uhapšen je poslednji direktor jer je prikazivao da je novac potrošen za kupovinu kamiona, a kamiona nigde nije bilo. Pronevera novca. Ovde, uvek isto. Meni je kao predsedniku sindikata zadržao preko milion dinara, jer je želeo da uspori rad sindikata. Tužio sam ga. I još vodim bitku.
Bilo je krupnih malverzacija, ali i onih oko nabavke čizama?
Malverzacija je bila oko HTZ opreme. Sadašnji direktor mi je rekao da ranije nije sklapao ugovore sa direktnim proizvođačem, nego su posao prebacivali iz firme u firmu, i tako sve od glavnog proizvođača do nas. Кako sa čizmama, tako i sa ostalim nabavkama. Ako su čizme 700 dinara, firma ih na kraju plati 1.900.
Ipak, život nema cenu. Sami ste došli na protest. Gde su vam kolege? Gde su kolege nastradalih rudara?
Došao sam sam. Mi, rudari Aleksinačkog rudnika, posle nesreće razbacani smo po drugim rudnicima i teško je bilo šta organizovati. A i plašio sam se da prihvatim odgovornost da moje kolege ostanu bez posla. Svu težinu preuzimam na sebe. I došao sam da kažem onako kako jeste. U trenutku mi je knedla zastala u grlu kada sam spominjao moje nastradale rudare i dok sam govorio da ne želim da ostanu zaboravljeni, i bez odgovornosti za njihovu smrt, dobio sam aplauze, podršku. Znao sam da sam na pravom mestu, na pravoj strani, među ljudima.
Razgovarala: Tanja Nikolić Đaković
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 10. 8. 2023.
