“Ti si tvrdoglav kao tvoj otac”, šištala je moja baka nakon što je iz još jedne rasprave sa mnom izašla kao gubitnik. Tema je, naravno, potpuno beznačajna. To je bila moja baka po majci i normalno je bilo da sam tvrdoglav na oca.
Moja baka je, inače, bila učiteljica, a nakon toga je radila i u vrtiću za decu lišenu roditeljskog staranja. Đaci i deca o kojoj je brinula su je obožavali, iako je bila stroga i pobornik tradicionalnih metoda vaspitanja koje su podrazumevale strogu hijerarhiju u školi i porodici.
Za nekog sa takvim stavovima bilo je apsolutno neprihvatljivo da jedno malo stvorenje koje samo što se ispililo ima mišljenje o svim pitanjima (obično pogrešno), da glasno izrazi to isto mišljenje (obično u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu i pred pogrešnim ljudima) i povrh svega da ga brani argumentima i podizanjem tona.
U isto vreme, međutim, čitao sam u njenim očima neki skirveni ponos što nisam baš bio spreman da uvek radim ono što mi se kaže. Videla je da sam dete koje preispituje sve i svakoga, a ne samo njen autoritet. Mogla je da bude potpuno mirna kada je reč o mom ponašanju van naša četiri zida. Znajući me kao takvog, znala je da nisam povodljiv, da me nije lako namamiti čokoladicom niti će loše društvo moći da me namami ako sam ne budem želeo da budem deo takvog klana.
Pokazalo se da je u redu ne brinuti, jer nedavna studija potvrđuje teoriju da deca koja su spremna da prkose autoritetu i rade protiv sistema bolje rade u životu.
Studija je sprovedena u dve faze. Istraživači su prvo procenili decu kada su imali 12 godina i zabeležili su sve važne stvari u vezi sa njihovim karakterom, porodičnim okruženjem i akademskim uspehom. Zatim, 40 godina kasnije, vratili su se da vide šta se dogodilo sa ovom decom kad su imali 52 godine.
A rezultat toga je da su deca koja su bila sklonija kršenju pravila i nisu do kraja poštovala granice koje su im postavljane, ali koja su istovremeno bila marljiva i učila zbog znanja, a ne zbog ocene, postala odrasli ljudi sa većim primanjima, boljom karijerom i boljim uslovima života.
Prema psiholozima, zaključak iz svega ovoga je da ako je dete tvrdoglavo i ne dozvoljava tek tako sebi da tuđe stavove i mišljenja prihvati bez preispitivanja, bez obzira na to da li je reč o prijateljima, nastavnicima ili roditeljima, kad poraste, mnogo je verovatnije da neće prihvatiti nižu platu, lošije uslove rada ili života.
Na ovaj način će uvek težiti boljim uslovima, jer je njegov karakter takav – uvek će želeti da vidi ima li šta bolje iza ugla, bez slepog pridržavanja preporuka nekog autoriteta, koji veruje da zna šta je za njega najbolje.
Izvor: Zelena učionica
